milosh

Društvo ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ i

ANOMALIJA™

raspisuju

KONKURS

za SF&F priču.

USLOVI I PRAVILA KONKURSA:

1.       Priča mora sadržati elemente fantastike.

2.       Radovi moraju da budu na srpskom jeziku.

3.       Na konkursu mogu učestvovati samo radovi koji prethodno nisu objavljeni u štampanom ili elektronskom obliku; nisu dozvoljene ni prerade već objavljenih priča.

4.       Radovi poslati na ovaj konkurs ne smeju se nuditi drugim izdavačima za objavljivanje (štampano ili elektronski) niti istovremeno slati na druge konkurse.

5.       Jedan autor može poslati najviše do dve priče (uključujući i kolaboracije).

6.       Dužina je ograničena. Priča ne sme biti kraća od 8.000 slovnih mesta u Wordu (računajući i beline), i ne duža od 40.000 slovnih mesta u Wordu (računajući i beline).

7.       Radovi koji ne budu imali naša slova (ć, č, š, đ i ž) automatski će biti eliminisani.

8.       Radove slati na imejl: konkurs@lazarkomarcic.org U subjektu poruke napisati: ZA KONKURS, a u telu poruke navesti sledeće podatke: Ime i prezime, aktuelnu mejl adresu, kućnu adresu i broj (mobilnog) telefona.

9.       Priču poslati u zasebnom fajlu u atačmentu, u nekom od standardnih Word formata. Uz priču možete dostaviti i kraću biografiju, ali to nije obavezno.

10.   Rok za dostavu radova je 30. septembar 2012.

Radove će ocenjivati stručni žiri čiji će sastav biti naknadno utvrđen. Rezultati konkursa će biti poznati najkasnije do kraja januara 2013. Rezultati će biti javno dostupni na sajtu i fejsbuk stranici Društva „Lazar Komarčić“, na internet forumima Znak Sagite i Art–Anima, kao i na ovom blogu.

Najbolje ocenjeni radovi ući će u izbor za antologiju priča ANOMALIJA #2 u izdanju Društva „Lazar Komarčić“.

Sva eventualna pitanja možete nam uputiti na mejl: lazarkomarcic@yahoo.com

Srećno!

Antologija izabranih priča fantastike, i to nadam se tek prva u nizu, konačno je završena! Priče su proistekle iz konkursa koji je održan 2010. (objava i rezultati), a nakon dugog rada na pričama i pripreme knjige, sledeći ponedeljak je određen kao datum prve promocije.

Dakle, u ponedeljak 14. maja od 19h u Domu omladine, Društvo ljubitelja fantastike Lazar Komarčić vam predstavlja ANOMALIJU. Dođite!

sadržaj:

Predrag Tomić, GREH GOSPODINA VENEVERA

Bojan Veljanov, LAVIRINT

Aleksandra Filipović, NEMOGUĆ DOGAĐAJ U GRADU NEOBIČNIH SUNCOKRETA

Radmilo Anđelković, DEČAK NEMA VRATA

Ivan Zorić, ANĐEOSKA POŠAST

Biljana Mateljan, BOŽANSKI RONDO, KURVINSKA FUGA

Ivica Milarić, LAŽNO BUĐENJE

Miloš Petrik, KARTICA KOJA NEDOSTAJE

Jagoda Nikačevič, TRIPTIH: METAMORFOZE

Dragić Cvjetinović, LOV U JUŽNOM DUVORDU

Sanja Pavošević Alisa, INTERVJU

Filip Rogović, CRNI IZ PREDGRAĐA

Pavle Zelić, JAHAČI LAVINA

Vladimir Bjelajac, KAKO SAM UMALO POTOPIO BALKAN

Vladislava Vojnović, VRBA

Nikola Gocić, STATUA

Dragan Cvetanović, ČARLIJEV SVINJAC

Ratko R. Radunović, AVET

Miki je pomislio kako bi rado smrvio kičmu masnom bradonji koji se guzio kraj džuboksa i na sav glas urlao reči nekakvog smrdljivog kantrija; mašeći svaki drugi stih, pretpostavljao je Miki na osnovu salate od reči koja je dopirala do njega. I tek što je to pomislio gorko je zažalio. Daj saberi se čoveče, ne valja ti da se truješ tim lošim mislima, ionako to nikada ne bi mogao da uradiš. Miki je sasuo niz grlo preostalo pivo koje se već smlačilo i klimnuo glavom povrdno. Da, znam, ne treba mi jebeni podsetnik svaki čas. Od ovoga će ga sutra boleti glava, ali ipak nije hteo da popusti. Unutrašnji glas smesta je odvratio: Ti si dobar čovek, Miki, suviše se iscpljuješ tim lošim mislima, a i piće, preteruješ, Miki. Jeste, preteruje, i da, nastaviće da preteruje. Odjebi, Miki, odgovorio je tom unutrašnjem glasu. Vremenom je sve manje uočavao razliku između svojih sopstvenih misli i onih koje su pripadale Tome. Zapravo, pomislio je Miki, vremenom je već i prestao da To zove To i oslovljavao ga je imenom, svojim. Ionako su delili isti glas i istu glavu koja je počinjala pakleno da ga boli. Uprkos bolu, ili možda baš zbog bola, sa mlakog piva prešao je na tekilu. Bez limuna. Eksirao je piće kad ga je prenuo glas s leva.

„Jebote, obesio bih ga za tu bradu, pizda kamiondžijska.“

Ćelavi tip širokog osmeha i gustih, crnih brkova obraćao se njemu. Miki se, ipak, osvrnuo brzo iza sebe, a onda se uz narastajuću neprijatnost zagledao u stranca. Ignoriši ga, Miki, tip ne deluje bezazleno. Da mu je neko nekad rekao kako će mu to biti prva misao u ovakvoj situaciji samo bi se nasmejao. Nakon što bi dotičnom šaljivdžiji izbio sve zube, naravno. Ali, više mu nije bilo do toga; pomirljivo je slegao ramenima i zagledao se u praznu čašu. Bradonja se najzad sklonio od džuboksa i preselio se za svoj sto gde je, bar na kratko, zaćutao. Bolje kreni kući, Miki, dovoljno si popio.

„Da nije sam začepio, naterao bih ga, mamu mu je jebem klošarsku.“ Ćelavi namignu Mikiju. „Šta god da piješ, ja častim turu. Barmen!“

„Tekila“, odvrati Miki ravno. Unutrašnji glas je coktao neodobravajući, a on se već pomirio sa sutrašnjom glavoboljom i neizbežnom krivicom koja uz nju ide. Ako se već oseća kao govno onda će bar da se napije kao govno. Zar nije tako, Miki? Alkohol i samoprekor idu dobro zajedno. Glas je sad ćutao za promenu.

„Zovu me Hladni“, ćelavi je pružio ruku.

„Miki“, prihvatio je ogromnu šaku, a onda se osetno trgao dok je stiskajući je primetio tetovažu na desnoj podlaktici. Ćelavi je to primetio i nasmejao se, od srca, rekao bi Miki. Bolje idi kući, javio se drugi Miki.

„Cenim da i ti imaš svoju, a?“ Ćelavi se kezio, već znajući odgovor. Nije bilo svrhe lagati, pomislio je Miki, jer čak i kada bi pokušao, jezik bi mu se brzo zavezao i počeo bi naglo da crveni. Saznao je to na teži način, nakon što se nekoliko puta oglušio o upozorenja iznutra. Nije mogao da veruje da mu je laganje, koje je ranije za njega bilo nešto najprirodnije, sada predstavljalo nerešivu enigmu. Klimnuo je glavom.

Ćelavi je i sam klimnuo, gotovo saosećajno i prestao da se napadno smeje. „Zajebano, brate, zajebano, tako sjebati čoveka...“

Miki nije mogao a da se ne zapita, iako je znao (a unutrašnji glas mu je to potvrdio) da će zbog toga zažaliti, kako je Hladni mogao tako da priča a da ga to ne opterećuje? Mikija bi samo zbog loših misli brzo počeo da muči osećaj krivice koji često nije jenjavao danima, a ovaj ovde je delovao tako opušteno...

I kao da mu čita misli, ćelavi se na kratko iskezio. „Znam šta misliš, ali da te prvo nešto drugo pitam, je l’ znaš zašto me zovu Hladni?“

Miki je krenuo da odmahne glavom, ali je ćelavi već nastavio da priča.

„Jedno pijano dupe, nalik na onu pizdu tamo...“ – klimnuo je glavom u pravcu bradonje koji je već uveliko hrkao –  „...nazvao me je Gadni. Kao, čuo je da me tako zovu. A ko me tako zove, pitao sam ga, a on mi je nešto srao o nekom rođaku koji je dilovao u kraju, i kad sam ga prekinuo usred tog sranja samo sam ga kratko pitao da li želi da čuje kako me zaista zovu. Budala je klimnula glavom i ja sam mu rekao da je loše čuo i da me zovu Hladni. A zašto te tako zovu, pita me on, a ja mu kažem da je to zato što sam ladan k’o led kakvo god sranje da se desi i ništa ne može da me isprovocira. Tu poslednju reč sam morao da mu spelujem, jebem li mu mamu retardiranu, a kad je moron krenuo da se smeje izvadio sam metalnu šipku iz nogavice, deset inča dugačku, i nije ni stigao da prestane da se smeje dok sam mu je nabijao kroz sinuse, i samo je krvcnulo kad je došlo do lobanje. I od tada sam i zvanično Hladni.“

Vidiš li u šta si se uvalio, Miki? Trebalo je da me poslušaš dok... Prekinuo je ove misli jednim: Umukni, jebote! Ali od rasprave te vrste sad svakako nema koristi. Da, trebalo je da posluša svoju savest, ona je iskreno brinula za njega i starala se da sve bude kako treba, da loše misli ostanu na mislima, i da svi živimo lepo i srećno, u pičku materinu lepo i srećno dok nas neki ludak ne isecka u komade!

„Znam šta te muči, Miki. I mene je to mučilo. I ja sam se davio u krivici svaki dan samo ako bih se na kratko podsetio neke od tih slatkih uspomena, ali to je sada prošlost, brate, i nema više nazad. Ja sam budućnost, tvoja budućnost“, ponovo se kezio samozadovoljno a Miki je grozničavo razmišljao. Ne mogu se ukloniti, tako su nam rekli, pomislio je, a dočekao ga je već spremni odgovor kako je o tome najbolje ne razmišljati, tako samo praviš sebi probleme i... Ali, ja sam već u jebenom problemu! Žao mi je, Miki, ali ti si dobra  osoba, a to je najvažnije da... I biću dobra mrtva osoba, jebote!

„Odrobijao sam šest od pedeset godina pre zahvata, a onda su me pustili napolje posle pola godine oporavka. Tek tako. Ali, nije to bila sloboda, brate. Znaš to i sam, siguran sam, prošao si kroz slično sranje...“

„Ja bih sad morao da krenem...“, uspeo je nekako da procedi Miki. Bravo, Miki! odvrati glas. Jedi govna, Miki, ne osta mu on dužan.

„Važi brate, kako hoćeš, ali znaš, mogli bi da budemo dobar tandem, čuo sam da si u svoje vreme bio zajeban lik...“

„Bio je to... neki drugi Miki“, odvratio je uz kiseli osmeh, ostavio par zgužvanih novčanica na šanku i zaždio ka izlazu ne osvrćući se. Kao pička najgora, pomislio je. Kao dobar građanin! ne osta mu glas dužan.

***

Bilo je previše lako, mislio je Miki dok je pokušavao da pronađe gde se parkirao. Užasno mu se pišalo i pomislio je kako bi mogao, dođavola morao, da se isprazni negde uz ogradu pre nego što sedne u kola. Znao je da to ne treba da radi, ali sa osećajem krivice zbog pišanja na javnom mestu će još i uspeti da se izbori, iako mu je unutrašnji glas već coktao neodobravajući. Vratila se i glavobolja, i to sa osvetom.

Otkopčao je šlic kad je nešto iza njega šušnulo. Pre nego što se okrenuo, udarac šipkom od deset inča ga je poslao na zemlju, u nesvest.

***

Hej, Miki, probudi se! Da, bre, budi se. Ne, ja kažem da se probudi, jer... Da, ja to kažem, pošto... Miki, slušaj mene, biće sve u redu... Ne, slušaj mene, priberi se i razmišljaj trezveno i... Pusti loše misli sad, to ti neće pomoći jer... Hej, probudi se!

„Hajde, Miki, budi se već jednom!“ Hladni je probudio Mikija kofom ledene vode koja je zaudarala na mokraću, a imala je i takav ukus, shvatio je nakon što je nevoljno prugutao dva gutljaja. Bio je vezan, a glava ga je rasturala.

„Još malo pa će sve biti gotovo, Miki.“ Hladni ga je mazio po mokroj, slepljenoj kosi. „Uklonićemo ti to sranje i bićeš kao i ja!“

„To... sranje...“ – Miki je prikupljao snage da progovori – „...to sranje će me ubiti ako ga budeš čačkao... neki su već tako stradali... Molim te...“

„Ej, bre, čoveče, veruj mi! Znam šta radim. Nisam ga ni pipnuo, tu je gde je i bilo, rovari ti po mozgu i tera te da budeš dobar dečko, baš kao i uvek. Jedino što sam ti dao nešto da ušmrkneš i sada To više nije usamljeno.“

I zaista. Miki je s užasom shvatio da mu pored njegove savesti u mozgu rovari još jedna, tuđa. Osećao je kako se međusobno sapliću jedna o drugu, kako pokušavaju da govore u isti glas. Više nije mogao da razluči jasno glasove, a sada mu više niti jedan od njih nije zvučao poput sopstvenog. Kakofonija glasova se pretvarala u krik. Kao da su se borili. Jebote, glava će mi eksplodirati!

„To, Miki, to! Pusti ih da se pokolju, mamu im jebem dušebrižničku!“

Miki je pomislio kako bi rado smrvio kičmu ovom ćelavom kretenu koji je penio dok se on previjao u bolovima. Proterao bih mu tu šipku prvo kroz čmar, a onda bih mu odradio uho-grlo-nos, mamu li mu jebem... A onda ga je tresnulo iz sve snage saznanje kako na ovu misao nije došao nikakav odgovor. Glasovi su se potpuno umirili, a čak je i glavobolja počela da jenjava. Nešto se promenilo...

„Sad si novi čovek, brate, novi čovek!“

***

„Jok, brate...“ – iskrivio je usta u grimasu u kojoj se nazirao krvožedni osmeh – „...sad sam onaj isti, stari Miki, kojeg ti nikad nisi upoznao, jer da si ga upoznao ne bi me sad odvezao, debilu jedan udareni.“

Miki je rovario šipkom po licu iz kojeg su dopirali neartikulisani zvuci; Hladni se grčio na podu a Miki se naslađivao njegovim bolom; imao je nameru da ovo produži koliko je god mogao, a dobro je znao kako. Kako mi je ovo nedostajalo, pomislio je, a kao odgovor mu je stigla samo tišina.

Nakon što je Hladni napokon izdahnuo, Miki je opkoračio njegovo telo a onda se olakšao u rupu koja se nalazila na mestu lica. Još malo i pukla bi mi bešika, pomislio je. Zadovoljan što nije prolio ni kap izvan svoje mete, Miki je zakopčao šlic i namignuo lešu.

„Hvala, Hladni.“

Pomislio je na mrtve savesti, koje su sad bile samo dve malene crkotine u njegovoj lobanji. Bio je slobodan.

Novi EMITOR je tu, odnosno tek što nije stigao, za još koji dan; a ono što je specijalno u vezi sa ovim brojem je što je u pitanju svojevrsni tematski broj, slično kao što je Emitor 474 bio posvećen zombijima, najnoviji Emitor 481 je potpuno u krimi/noar/detektivskom ruhu. Dakle, ko voli spoj kriminalističke i (naučno) fantastične proze, ovde ga očekuje devet svežih priča od te sorte. Vaš primerak Emitora možete nabaviti (cena prava sitnica - 150 dinara) već narednog ponedeljka 26. marta u Domu omladine, na promociji izdanja od 19:15h

SADRŽAJ:

Željko Obrenović – KARTON SITI

Miloš Petrik – BRZOPLETOST

Filip Rogović – KOLOTEČINA

Bojana Ivković – ČOVEČE, NE LJUTI SE

Ivica Đorđević – KEMURI

Sanja Pavošević Alisa – TRKAČ

Boris Mišić – CRVENA, PLAVA, ŽUTA

Ivica Milarić – BROJANJE VREMENA

Dejan Mujanović – PROFEJN

naslovnica: Ilija Melentijević, http://ilkke.blogspot.com/

Bubamara je odlučila da skrene desno od šoljice kafe i odmilela je taman toliko da stigne da još jednom protegne krilca, ali pre nego što je mogla i da pomisli da poleti, a i to pod uslovom da bubamare uopšte razmišljaju o bilo čemu, nad nju se nadnela divovska senka nečije skupljene pesnice.

Tras! Dejan se napadno iskezio, da bi potom trijumfalno podigao pesnicu kako bi proučio mrlju na stolu koja se do malopre mrdala. Anja mu je uputila prekorni pogled, dok je Petar samo uzdahnuo i izvadio papirnu maramicu kojom je krenuo da bez prevelike žurbe uklanja sa stola baricu od upravo prosute kafe.

„Kretenu“, odvratila je Anja.

Petar je podigao pogled.

„Bubamare su foliranti“, izgovorio je Dejan.

Sve oči bile su uprte u Dejana koji je teatralno raširio ruke. Imao je već spreman odgovor, kao da je samo čekao na povod, pomislio je u tom trenutku Petar, ali ništa nije rekao.

„Kada ne bi imale te šare, ne bi nam bile tako slatke i ne bi im pevali pesmice, već bi ih gnječili kao i sve druge bubetine“, odvratio je Dejan. „Bubamare nisu ništa bolje od bubašvaba, samo što se bubašvabe ne foliraju, one znaju šta su, uvek su spremne da šmugnu za ugao, dok bubamare paradiraju. Bubamaro, let, let... ode ti na onaj svet“, Dejan je počeo da se kikoće.

„Ma da, pitala bih te kada bi birao hoćeš li pojesti bubamaru ili bubašvabu, da li bi ti bilo svejedno“, odvratila je Anja.

„A zašto bih jeo bube, proteinska ishrana i tako to?“

„To pitaj jednu devojku, mislim da se zove Ana...“

„I šta sa tom Anom.“

„Dotična je otišla na kafu letos kod... ne mogu sad da se setim gde, ali jedan od kafića u centru, znači nije neka rupa. I kad im je stigao nes, bila je sa dečkom, uzela je jednu od onih posuda za šećer, pošto nisu imali kesice, i protresla je malo da razbije grudvice, a onda je sipala šećer u kafu i...

„Čekaj, bre“, Dejan ju je prekinuo. „To mi zvuči poznato, sad sigurno ide deo kako je nešto zaplivalo u kafi te Ane Anić i...“

„Ne prekidaj me!“ brecnula se Anja. „I ne ide tako, niko nije primetio da je bilo šta zaplivalo u šoljici, pošto je devojka, čim je malo promešala kafu, ne gledajući u šoljicu, ispila dva velika gutljaja i...“

„I onda je osetila kako joj se nešto migolji u...“

„Mogu li da završim?“

„Ajde.“

„Osetila je kako je nešto golica u grlu, ali pomislila je da je hvata prehlada i nije tome pridavala previše značaja. Dovršili su kafu, Ana i njen dečko, i krenuli su svako na svoju stranu, ali pre toga, kada su se na rastanku poljubili, on je bio taj koji je osetio da mu se odjednom nešto migolji u ustima, a da to nije bio Anin jezik...“

Dejan je glumio zgađenost, pomislio je Petar, ili je možda zaista bio zgađen, pomislio je odmah potom, teško je bilo sa sigurnošću proceniti tako nešto kada je Dejan bio u pitanju, zaključio je u sebi.

„I posle mi reci da je svejedno“, odvratila je Anja.

„Posle ovakvih priča mi je još i drago što nemam s kim da razmenjujem telesne tečnosti“, odvratio je Dejan.

Petar se skoncentrisao na mrlju na stolu koja je nekada bila bubamara. Znao je dobro šta mu je sad bilo potrebno.

„Nego!“ Dejan je uzviknuo. „Sad sam se setio jedne priče koja je daleko gadnija od ove. Znači, Anja, spremi se na izlet do kupatila kad je ispričam. Znači...“

„Može cigareta?“, izgovorio je Petar.

Oboje su ga začuđeno pogledali. Nikada ga nisu videli da puši, a Anja je znala da je ostavio cigarete pre nekih sedam godina, otprilike koliko su se i znali. Videla mu je u očima da se ne šali.

„Imam nešto da vam ispričam...“

***

„Bilo je gadno vreme“, počeo je Petar pošto je pripalio cigaretu. „Ljudi su se snalazili kako koji, a ta mlada žena je upravo postala majka. Muž ju je ostavio usred trudnoće tako da je radila, koliko je mogla, skoro do porođaja, a onda je dobila otkaz i stvari su morale da se promene. Ona je, neka ostane neimenovana, samo kao majka, dakle, ona je skupila svu ušteđevinu, pokupila decu, i preselila se kod svojih. Dvoje penzionera koji su hipnotisani gledali u televizor, mali i memljivi stan u predgrađu, ušteđevina koja se topi svakim danom, i, naravno, beba – mali anđeo koji ne prestaje da vrišti svaku noć. Nakon nekoliko sedmica sama je otvarala oči, kao po komandi, svake noći u tri ujutro, i u onim retkim trenucima kada bi je dočekala tišina, uživala je u svakoj sekundi pre nego što bi se, neizbežno, začuo bebin plač. Jedne noći, kao i svake druge pre toga, otišla je do dečije sobe, uključila svetlo i kada je prišla krevetu zamrzla se na mestu. Beba je uporno plakala a na njenoj maloj, okrugloj glavici stajala je bubašvaba. Ne znam da li je kasnije razmišljala o neobičnosti svoje reakcije, ali umesto da posegne za bebom, umesto da je instiktivno zaštiti, ona se, ne skidajući pogled sa bubašvabe koja je mirovala, povukla nekoliko koraka unazad i isključila svetlo. A zatim je izbrojala do deset. Kada ga uključi bubašvaba će jednostavno nestati, mora da je mislila, pre nego što je ponovo uključila svetlo. Nekoliko puta je trepnula, kao da ne želi da poveruje svojim očima, ali upravo se to i desilo, bubašvaba je netragom nestala, kao da nikad i nije bila tu. Majka je pretražila čitavu sobu, pomerajući stvari polako, kao da neživi objekti svakog trenutka mogu da je ujedu, i nije pronašla ništa. Vratila se da spava. Sledećeg jutra to je bio samo ružni san...“

Petar je zastao, otresao pepeo od cigarete, i odmah zatim nastavio da priča.

„Bilo je petnaest do tri i sve je bilo mirno. Nikada se pre nije probudila ranije, beba je uvek bila tačna, koja sekunda više ili manje, ali nju je ipak nešto probudilo. Tada je čula šuškanje, kao da neko gužva praznu kesu. Prvo je ubeđivala sebe da joj se pričinjava, ali ubrzo je morala sebi da prizna da zaista čuje šuškanje i da ono dopire iz dečije sobe. I tada je, ponovo protivno svakoj logici, odlučila da prosto ignoriše zvuk, da zapuši uši i da broji naglas, ovaj put do sto, i buka će prestati. I počela je do broji, a kada je stigla do sto, nastavila je da broji, ne usuđujući se da prestane, a onda je čula nešto drugo, i pored toga što je dlanove čvrsto pritisla na uši, čula je bebu kako plače. Pogledala je na sat i videla je da je tačno tri sata i ustala je, kao po komandi, kao i mnoge noći pre toga. Ušla je u dečiju sobu i uključila svetlo. Sve je bilo u najboljem redu, osim bebe koja je plakala, naravno, ali na to je već navikla. Vratila se da spava i ništa više nije čula čitavu noć...“

Petar je zastao i na trenutak osmotrio Dejana i Anju. Slušali su ga, zaista su ga slušali, pomislio je.

„Još dve važne stvari su se desile. Ali, pre nego što dođem do toga, da ponovim kako majka za skoro tri meseca jedva da je nekoliko puta napustila stan, njeni roditelji bi obavili jutarnju kupovinu, a ona bi provodila dan obavljajući sve kuće poslove, dok bi u pauzama razmišljala o budućnosti. I kako je vreme prolazilo, nalazila je načina kako da sebe dodatno uposli, kako ne bi imala vremena za razmišljanje. Noći su sve bile iste, odnosno gotovo iste. A onda se jedne noći probudila u uobičajeno vreme, zahvalna što je izgleda poranila koju sekundu, i krenula u dečiju sobu, samo da bi u trenutku kada je uključila svetlo ponovo ugledala identičan prizor kao i one prve noći kada je isključila svetlo i brojala do deset. Ovoga puta se ujela za jezik da priguši vrisak, a onda je ponovila postupak. Svetlo. Brojanje. I... Nakon što je krenula da ponovo uključi svetlo, ruka joj je zastala u vazduhu. Čula je šuškanje. Tada je konačno vrisnula, ali je ipak uključila svetlo. Smesta je pogledala ka bebi koja je, začudo, još uvek mirno spavala, i videla bubašvabu kako stoji na bebinom čelu, kao da se malo propela na zadnjim nožicama i kao da ju je posmatrala, videla je antene kako se mrdaju, ali videla je još nešto. Beli čaršaf na kome je počivala bebina glava kao da je disao, posteljina se mreškala a zvuk koji je, sada je bila sigurna, odatle dopirao, bilo je ono isto šuškanje koje je čula one noći. Umesto da ponovo isključi svetlo, umesto da ponovo pritisne dlanove na uši, umesto da uzme bebu u naručje, majka je sela na pod i počela da vrišti...“

Anja je otvorila usta kao da želi nešto da kaže, ali se onda predomislila, Dejan je vrteo neupaljenu cigaretu među prstima. Petar je nastavio priču.

„Nakon te noći, pošto je razbudila sve u stanu, a nehotice je uzbunila i komšije, majka se potpuno zatvorila u sebe i prestala je čak i da se žali svojim ukućanima. Naredna tri dana provela je sređujući stan, čisteći svaki ugao po nekoliko puta. Četvrtog dana majka je uveče zaspala ranije, premorena, tako da se te noći po prvi put uspavala. Kada ju je najzad probudio bebin plač, već je prošlo tri i petnaest. Samo što je beba u međuvremenu prestala da plače. Svejedno, majka je ustala i pošla ka sobi, kao što je i mnoge noći ranije. Kao što će i mnoge noći kasnije, tada je pomislila i kolena su joj zaklecala. Zvuci koji su dopirali iz sobe nisu bili bebeći. Ono što se nakon toga desilo teško je prepričati, a zvanična verzija kaže nešto sasvim drugo, ali ono što je majka zatekla u krevetu, pošto je uključila svetlo, bila je uskomešana šuškava tamna masa koja se neprestano talasala i gibala. Samo ona zna šta joj je tada prošlo kroz glavu, ali tada je najzad reagovala instiktivno, samo što je materinski instikt bio savladan od strane jednog primalnijeg. Na podu, pored kreveta, nalazila se pegla, verovatno ju je tu zaboravila kada je raspremala stan, ali majka nije ni stigla da ovo pomisli, već je prosto zgrabila peglu i zamahnula ka toj ljigavoj vrludavoj masi. Svaki udarac je pratio zvuk nalik na smrvljeni keks i zgnječeno puce grožđa, i da je ona tada bila svesna te zvučne sličnosti možda bi se zaustavila i otišla do kupatila da se ispovraća. Ali, nije bilo vremena za razmišljanje, za brojanje do deset. Udarala je peglom i drobila i gnječila bubašvabe sve dok je nije zabolela ruka, sve dok nije čula jedan drugi zvuk, koji je morala da čuje već nakon prvog zamaha, ali nije. Bio je to zvuk kostiju koje se lome, kičme koja puca, lobanje koja se mrvi...“

Petar je povukao poslednji dim pre nego što je završio.

„Zvanična verzija kaže da prosto više nije mogla da sluša dečiji plač iz noći u noć. Zvanična verzija nije pominjala bubašvabe. Možda su se pravili da ih ne vide, možda ih je ona uklonila, možda...“

„Možda je zaista bila luda“, ubacio se Dejan. „Kako da znamo da se bilo šta od toga desilo, osim da joj verujemo na reč?“

„Završila je u Lazi, naravno“, nastavio je Petar. „Ni reč nije rekla od te noći, osim što bi se svake noći budila u tri ujutro, pokušavajući bezuspešno da natera mrtvu bebu da prestane da plače.“

„Pa da...“, počeo je Dejan, kao da je pomalo razočaran, pomislio je Petar. „U tome je i problem sa svim tim urbanim legendama, logički su neodržive. Otkud nama ova priča ako majka ni reč nije progovorila nakon te noći?“

„Neke stvari je moguće pretpostaviti, popuniti praznine, staviti se u cipele druge osobe i zamisliti šta je u tim momentima mogla da pomisli... Ali, za one ključne trenutke je potreban svedok, u pravu si“, odvratio je Petar.

Anja i Dejan su se ćutke zagledali u Petra. Anja ga je gledala raširenih očiju, kao da najzad shvata, dok je Dejan delovao iskreno zbunjen.

„U jednom trenutku sam rekao da se majka odselila sa decom. Množina. Niko od vas na to nije reagovao, ali nije bila u pitanju greška. Dečak je imao svega sedam godina, ali video je sve što se dešavalo, čak i ako nije sve razumeo, čak i ako je morao da popunjava praznine. Mnoge noći proveo je budan, pa tako i tu kobnu noć. Neko će reći da je u pitanju mašta sedmogodišnjaka, ali i on je te noći video isto što i njegova majka. Bubašvabe. Niko mu tada nije verovao, a vremenom bi i on prestao da veruje sebi, ali onda bi mu one došle u san kao podsetnik. Da nikada ne zaboravi.“

„Dečak...“, počeo je Dejan.

„Nije više dečak. Prošlo je skoro dvadeset godina od tada“, odvratio je Petar.

Dogorelu cigaretu zgnječio je na stolu, na istom mestu na kome se nalazila mrlja od bubamare. Tako zgrčen, opušak mu je nalikovao na insekta koji pritajen čeka na svoj trenutak.

„Бићеш награђен, сине, и то богато.“ Готово да је поновио ове речи наглас док је стезао пожутели јастук. Усне су му се помицале безгласно а у очима се појавио сјај који нико није приметио, па ни он сам, иако се наспрам њега налазило огледало. Његов поглед је, међутим, био усмерен на пожутели јастук који је коначно престао да се помера. Склонио је јастук и загледао се у туђе очи у којима није било никаквог сјаја, тек можда одблесак изненађења. Најзад је схватио њене речи и њихово значење га неће више прогањати. Осмехнуо се, а лице из огледала је узвратило осмех, без склањања погледа. Онај очајник од пре неколико дана је мртав, помислио је задовољно, и даље се огледајући. Попиће једну чашицу у то име, помислио је, а затим је почео да претреса стан у потрази за новцем.

Неколико дана пре, руке су му дрхтале док је покушавао да откључа врата на својој соби у поткровљу. Од хладноће, помислио је тада, али и од немира који се уселио од њега још од када га је обузела та идеја, та ужасна фантазија која га је мучила. Брава је најзад шкљоцнула и студент је затворио врата за собом.

***

„Требало би да попијеш нешто топло, да се угрејеш.“ Те речи су га тада пренуле из размишљања док је ходао по вејавици, грчевито стежући крагну капута као да покушава себе да придави. Старица је стајала испред њега, погрбљена, као да га је чекала, и није могао а да не спусти поглед са њених бистрих плавих очију у којима је могао да прочита сопствени предумишљај. Сигурно је приметила како је већ данима прати. Те очи су биле једино што је одисало животом на том избораном лицу.

Погледала га је као да зна о чему је мислио, помислио је тада уплашено.

„Скуваћу ти чај, хајде“, рекла је и он ју је послушао, као да нема сопствену вољу, ћутке је пратио старицу док се она споро успињала уз шкрипаве степенице, уздишући на сваком кораку. Као у сну, помислио је тада, али није имао снаге да се уштине.

Дрхтавица није попуштала ни када се мало угрејао. Изнутра му је било хладно. Стомак као да му је био пун ледених грудви. Чај је био јак и кисео. Посматрао је црвенкасти талог на дну шољице избегавајући да подигне поглед. Али, она је била стрпљива, знао је тада, прочитала му је мисли и сада ће... и ту није успевао да доврши мисао колико год да се упињао, бежала му је и расплињавала се у бесмислицама које су га немоћно кљуцкале у мозак пре него што би заувек ућутале и оставиле га у непријатној тишини у којој би се онда рађале нове сумње. И тако у круг и без краја. Морао је да подигне поглед и да се суочи са њом, није му било друге.

„Не могу то сама да учиним, превише сам слаба, а не могу ни да чекам...“, застала је тада „ ...превише већ чекам на смрт.“

„Грех је...“, није знао тада зашто је то изговорио, речи су му саме дошле, морао је, заправо, некако да је прекине, није желео да је слуша, помислио је тада, а заправо није хтео себи да призна сопствену радозналост која није имала таквих скрупула.

„Грех је мој“, рекла је. „Ти ћеш...“, застала је тада док јој је поглед одлутао, као да је заборавила шта је хтела да каже, помислио је тада, или се пак сетила нечег другог.

Већ је смишљао како да је прекине, да се извини, и да без даљих речи побегне одатле, заувек, када се старица загледала у њега, погледа необично бистрог, и изговорила у даху:

„Бићеш награђен, сине, и то богато.“

Чекао је на те речи и не знајући. Осетио се необично мирно, као када га је позвала на чај пре... колико је времена прошло? упитао се тада док је климао главом.

Старичине очи су се испуниле сузама, а на њеном лицу је заиграо осмех. Студент је полако устао и упутио се ка кревету. Подигао је са њега бели јастук испуњен гушчијим перјем. Упамтио је добро ту мекоћу и тај мирис...

***

У једној од својих, како је пре мислио, срамотних фантазија, употребио је секиру. Како би то било будаласто, помислио је тада, тако би само направио непотребни неред. Док је подизао јастук, избегавао је да упути последњи поглед ка старици, па ипак, када је одложио јастук на кревет, није могао да не угледа у њему јасне контуре старичиног лица. То га је мучки треснуло у стомак и није му било друге, тада је помислио, него да узврати ударац. Песницама је изударао јастук док лик није у потпуности нестао. Смирио се, а онда се окренуо да се најзад суочи са оптужујућим погледом, како је у том тренутку помислио да мора бити. Међутим, старица је седела у фотељи затворених очију и са осмехом на лицу, замрзнутим и блаженим. Поново је осетио ону необично обамрлост која га је овде довела и помогла му да учини злочин. Злочин, помислио је тада како му је та реч по први пут у том тренутку јасно одјекнула у уму. Награда, била је друга реч која се јавила, обећана награда.

Обећане награде, међутим, није било. Кутија је била празна и студент је у том тренутку успео да остане довољно прибран и да каже себи како је старица вероватно погрешила, како постоји још нека кутија негде у овом скученом стану у којој ће он пронаћи обећану награду. Јер, у једно је био сигуран, помислио је тада, старица га није лагала када му је то обећала. Само што није било друге кутије, нити каквог другог скровитог места. Након што је пажљиво претресао сваку собу, вративши назад сваку ствар на своје место, студент је одустао од очито бесмислене потраге, једва се савладавши да је опсесивно не понови. Пожелео је тада да узме нешто за успомену, некакав сувенир, јавиле су му се речи, али онда је схватио да му је старица већ подарила сувенир у облику реченице која је наставила да га мучи.

Други пут, помислио је тада, пре него што је заувек напустио стан. Спавао је те ноћи попут бебе, а када је напокон освежен устао размишљао је само о једној ствари, а то није било убиство које је починио већ старичине речи. Морао је да пронађе одговор који ће га задовољити.

***

Ходао је по вејавици, стежући крагну капута као да покушава да заклони лице. Пратио је ту старицу већ три дана и мораће ускоро нешто да уради пре него што она постане сумњичава, помислио је тада. Знао је где живи, да је сама, познавао је њено кретање у току дана, и слутио је да ће код ње пронаћи нешто више од празне кутије. Није више могао да издржи, од узбуђења готово да није спавао претходну ноћ, а не би ваљало да исцрпљује себе, помислио је тада, јер шта ако му се измакне јастук, шта ако се отме, шта ако... Склонио је у страну све те несигурности које су га и пре кочиле, и док их је раније прихватао као нешто што је саставни део њега, као терет који ће носити до краја живота, сада је схватио да је у питању тек навика која се може одбацити попут подеране одеће. Док је тако размишљао старица се појавила иза угла, ходајући прилично жустро за своје године. Студент је пустио крагну и набио руке у џепове капута. Кренуо је ка њој док се преслишавао у себи...

***

„Бићеш награђен, сине, и то богато.“ И био је награђен, и то богато. Покупио је сав новац и неколико комада накита што је пронашао у фиоци за коју је испрва мислио да је заглављена. Али, попустила је, на крају. На крају, помислио је, сви попусте. Помислио је како је млатарала рукама док је он стискао пожутели јастук, и како умало да га је запарала ноктима по лицу. Такав сувенир му није био потребан, помислио је, док је задовољно испијао вотку. Коначно је све дошло на своје место, и тај немир што га је обузимао ових дана док је покушавао да докучи значење старичиних речи, у потпуности је нестао. Отворио је прозор да проветри стан и отараси се задаха смрти који се у све завукао. Тај задах је био ту и пре него што је ушао, помислио је, и опет се сам себи насмејао. Старица бистрих плавих очију га јесте богато наградила, помислио је. Гурнула га је у воду и он је запливао, помислио је. Сада је уживао у том осећају док је секао таласе и пливао све даље. Снег је престао да пада и сутра ће се прошетати, помислио је, посетиће Соњу, није је видео већ дуже времена, а сада коначно има довољно новца да приушти себи и то мало задовољство. Насмејао се опет, сада наглас. Размишљао је о усамљеним старицама у Санкт Петерсбургу. Размишљао је о поклону који му је тако ненадано променио живот. Размишљао је узбуђено како га чека још један, а након њега још један, и још један... Злочин без казне.

„Još jedan?“

„Još jedan.“

Inspektor klima glavom. Sneg koji neprestano veje danima upravo zatrpava sve što je ostalo od NN osobe (muškarac, pomisli inspektor, po odeći je najverovatnije muškarac).

„Vodimo ga kao nestalu osobu, zar ne?“

„A kako drugačije, nema tragova zločina, ni kapi krvi, ničega, samo odeća...“

I sneg.

„Još jedan?“

„Još jedan.“

Inspektor ulazi u sobu i zatvara vrata za sobom. Skida šešir sa koga stresa pahulje koje odbijaju da se predaju bez borbe i tek tako se otope. Gleda zgađeno u momka koji sedi u stolici pred njim i misli se: Još jedan ludak i njegove ludačke teorije.

„Ubio sam je.“

„Jeste li?“

„Jesam.“ Momak zastaje i zagleda se u inspektora pogledom u kome se nalazi... očaj? Ne, misli inspektor i ugleda, ipak, jednu tihu pomirenost koja ga na trenutak uplaši. Ne, ovaj momak ne deluje poput većine ludaka.

„Ubio sam je i to me je mučilo danima. Mislio sam da će biti lakše, sad kad navodno nema posledica, kad ne ostaju tragovi. Samo sneg, samo sneg...“

„Šta sa snegom?“

„Zar ne znate zašto ljudi masovno nestaju, zašto iza njih ostaje samo odeća, zar je moguće da niste povezali ili... ili se plašite zaključka?“

Inspektor ćuti.

„Ubio sam je u dvorištu, u snegu. Trenutak kasnije više je nije bilo a gomila snega je postala veća. Ostala je samo odeća koju sam spalio“, završi momak uz kiseli osmeh.

Shvatio je. Ovaj sneg se sporo topi i svakim danom, svakim satom ima ga sve više. I biće ga sve više, čak i ako jednog dana prestane da pada.

Inspektor zatvori oči. Ispod očnih kapaka zaigraše mu pahulje.

Evo ga i novi Fest, tek što nije, počinje u petak 24. tj. za mene dan ranije, i gledajući program, kao i svake godine, gunđam u sebi zašto nekih filmova nema, a drugih ima (ali tek sada). Sve to, bar donekle, ima veze sa terminom održavanja festivala, koji je takav da je fokus na sumiranju prethodne filmske godine. Problem sa takvim konceptom leži u tome što je veći deo filmofila već pogledao veći deo filmova. Da se ne lažemo, svako ko ne ide na Fest samo zato da bi se prošetao i pozirao neće čekati mesecima na neki film koji može da pogleda kod kuće. Neki od nas će te filmove, ili bar one izabrane, rado reprizirati kasnije na velikom platnu, ali u svakom slučaju to ubija festivalski ugođaj. Moguće rešenje bi bila promena termina, bilo koji mesec unazad, kako se ne bi desilo da se izgubi trka sa internetom (u tom smislu je Festival autorskog filma znatno bolje tempiran), ili unapred čime bi se zahvatilo i u tekuću godinu, mada bi to svakako bio veliki izazov imajući u vidu gust festivalski raspored (u Evropi) koji kreće od proleća. U svakom slučaju, ne bi bilo loše malo razmisliti o tome...

Drugo gunđanje se odnosi na sam izbor filmova, nevezano za ovu priču oko datuma, odnosno ako bi Fest trebalo da na neki način sumira prethodnu godinu, onda bi to, po mom mišljenju, moglo još bolje. Da ne bi ostalo na uopštenim zamerkama, evo da navedem konkretne naslove kojih na Festu nema, od udarnih filmova to su: "Tinker Tailor Soldier Spy"i "Hugo", kad je reč o azijskoj (konkretnije japanskoj) kinematografiji to su: "13 Assassins" i "Cold Fish", od dokumentaraca to su "Into the Abyss" Wernera Herzoga i "Paradise Lost 3" (i još mnogi drugi), od američkog indi filma odmah mi na pamet pada "Margaret", a posebna je priča kad je u pitanju žanrovski film. Naime, poslednjih godina kao da se primenjuje nekakav bizaran nasumični pristup, pa tako ove godine možemo da pogledamo holandski horor "Sint", koji zbog tematike (zli Deda Mraz) i toga što je film evropski, nekome može da se učini zanimljivijim nego što jeste, ali u osnovi u pitanju je jedan tipičan B horor kakav često završava direktno na DVD-ju. Daleko bilo da se žalim na prisustvo ovog filma, zapravo mi je i simpatično, ali opet, zašto se nije poseglo za nekim renomiranijim žanrovskim naslovima? Dobri kandidati su npr. filmovi kao što su: "Attack the Block" i "The Innkeepers", a daj bože da hvaljeni "The Raid" pogledamo na narednom Festu (nakon što ga svi već vide na divxu); nije da se svaki dan dešava da jedan akcioni film privuče toliku pažnju festivalske publike širom sveta, a opet, nije da se Fest potpuno uzdržava od akcije imajući u vidu da Johnnie To i ove godine ima novi film na Festu (ali zato Takashi Miike ni ove godine nema film na Festu, iako ih snimi dva godišnje u proseku). Toliko o tome čega nema, a sad da vidimo šta se od ponuđenog može probrati...

Pogledao sam već 15 filmova sa Festove ponude i od tih preporučujem one koje sam već uvrstio na moju listu najboljih u 2011. Nema svrhe da sad ponovo pišem nešto o tim filmovima, koga zanima tu je lista, a ja ću samo da ih izlistam: Melancholia, Drive, Headhunters, The Kid with a Bike, We Need to Talk About Kevin (a tu je i The Artist koji je naknadno uvršten u program i biće prikazan poslednjeg dana festivala). Ovoj listi dodajem još dva filma: The Hunter i Kochegar Alekseja Balabanova (nije na tom nivou kao prethodni mu filmovi "Morfij" i "Cargo 200", ali ko voli Balabanova neka obavezno pogleda).

Od filmova koje nisam gledao, ali koji mi deluju zanimljivo, pre svega zbog reditelja koji su na njima radili, izdvojio bih: Le Havre (novi Aki Kaurismaki, izuzetno hvaljen i našao se na mnogim listama najboljih za 2011), 4:44 Last Day on Earth (novi apokaliptični Abel Ferrara kome ću ja na konto nekih ranijih filmova uvek davati novu šansu, i pored mnogih razočaranja) i Rebellion (Mathieu Kassovitz). Dodao bih na ovu listu i novi film Fernarda Meirellesa 360, ali iako nas je dotični reditelj zadužio modernim klasicima "City of God" i "The Constant Gardener", plašim se da njegov novi film ne obećava, bar po onome što sam o njemu čitao. Od domaćih autora tu je Dinko Tucaković i njegov novi film Doktor Rej i Đavoli koji govori o čuvenom reditelju Nicholasu Rayu.

I na kraju dolaze filmovi o kojima ne znam previše, ali mi iz nekog razloga zvuče zanimljivo, te se nadam da će me bar neki od njih prijatno iznenaditi; dakle, ove preporuke shvatite krajnje uslovno: Poongsan (južnokorejski film čiji je scenarista (ali ne i reditelj) Kim Ki-Duk), Parked (Colm Meaney igra Irca koji je prinuđen da živi u svom automobilu), Wuthering Heights (nova adaptacija čuvenog romana, od rediteljke filma "Fish Tank"), A Better Life (nominacija za Oskara za glavnog glumca), nemački Cracks in the Shell, argentinski Chinese Take-Away (ili po srpski "Kinez za poneti"), islandski Volcano i američki indi film Silver Tongues.

Eto toliko od mene za sada, vidimo se na Festu...

Evo najzad i moje liste filmova! Pogledao sam tačno 120 filmova iz 2011. gde ubrajam i pojedine naslove iz 2010. koji su tek tokom protekle godine postali dostupni. Neki filmovi su preskočeni sticajem okolnosti (nisu dostupni), neke od dostupnih filmova nisam imao želju da pogledam uprkos pohvalama sa nekih mesta, dok sam neke od naslova naprosto zaboravio.

Pre nego što pređem na listu želeo bih da izdvojim tri filma koji se nisu našli na njoj, ali zaslužuju da budu objedinjeni u kategoriji filmova koji su drugačiji, zapravo, toliko drugačiji da ih je teško porediti sa bilo kojim drugim ostvarenjem. Ti filmovi su jedinstveni pre svega u vizuelnom smislu, i ma koliko da u nekih drugim aspektima deluju nedovršeni, preambiciozni ili naprosto naporni (ovo je već više subjektivna procena), ne mogu a da ne pomenem: THE TREE OF LIFE (Terence Mallick), THE MILL AND THE CROSS (Lech Majewski) i FAUST (Aleksandr Sokurov). Mene bi uvek uzbuđivalo kad se neko odvaži da proba nešto drugačije, pa makar taj pokušaj bio i neuspešan (FAUST je najkompletniji od pomenutih filmova).

Evo i liste...

20. SUPER (James Gunn)

Čak i ako su vam dosadili superherojski filmovi (računajući i pokušaje dekonstrukcije žanra), „Super“ više liči na crnu komediju „Observe and Report“ nego na „Kick-Ass“, i vredi mu pružiti šansu, što zbog Rainna Wilsona kao simpatičnog fundamentola koji isteruje pravdu uz pomoć francuskog ključa, što zbog Ellen Page koja uspeva da bude jednako psihotična i seksi kao sajdkik(ica) glavnog junaka (plus Kevin Bacon kao ljigavi ljigavac i Michael Rooker kao glavni henčmen).

19. BARNEY’S VERSION (Richard J. Lewis)

Gorko-slatka dramedija o Barniju iz naslova (Paul Giamatti) i o njegovom životu koga su obeležile tri burne veze od kojih je samo jedna bila istinska ljubav i to ona za čitav život. Giamatti je odličan kao vudialenovski Barni čija je životna priča smešna, patetična, tragična i dirljiva u isti mah.

18. MIDNIGHT IN PARIS (Woody Allen)

Midnight in Paris se može posmatrati kao Allenov odnos spram nostalgije i prošlosti sa kojom stalno flertuje u svojim filmovima, ali odbija da joj se potpuno baci u zagrljaj. Fotografija Dariusa Khondjija sve vreme je u zlatno-žutim tonovima, što ne samo što daje osećaj topline i dodatno akcentuje snoliku atmosferu, već istovremeno na jedan duhovit način referiše na takozvano “zlatno doba”, koje svi junaci vide negde u svojoj prošlosti, a nečijoj tuđoj sadašnjosti.

17. RISE OF THE PLANET OF THE APES (Rupert Wyatt)

Jedno od najprijatnijih iznenađenja godine, jer em što je u pitanju svojevrsni rimejk (tj. pokušaj ributovanja serijala), em dolazi od ozloglašenog studija Fox, em je u pitanju visokobudžetni SF kakav je danas teško snimiti u Holivudu a da i srce i glava ostanu na mestu. „Rise of the Planet of the Apes“ je uzbudljiv i emotivno jak film koji vas stavlja u kožu kompjuterski animiranog primata (Andy Serkis ga je dodatno oživeo pokretima i mimikom) a vi mu sve verujete.

16. HEADHUNTERS (Morten Tyldum)

Hičkokovski triler o čoveku u nevolji u kome je tipska situacija osavremenjena time što se iz špijunskog miljea prebacujemo u surovi svet korporacijskog biznisa u Norveškoj, plus što ni pomenuti čovek nije potpuno nevinašce, a sve je dodatno obogaćeno crnim humorom koji prati skoro svaku od situacija u kojoj se nalazi glavni junak na svom krvavom putu pročišćenja.

15. ANOTHER EARTH (Mike Cahill)

„Another Earth“ je priča o suočavanju s krivicom, kakva je milion puta već viđena, ali ono što je u ovom filmu drugačije jeste SF motiv (identična kopija Zemlje pojavljuje se na nebu) koji postaje ne samo pokretač radnje već igra i ključnu ulogu u raspletu. Jedan od boljih indi filmova u poslednje vreme, naročito što su autori ovde dobro znali šta žele da ispričaju i poentirali su krajem koji samo na prvi pogled deluje naglo.

14. THE KID WITH A BIKE (Jean-Pierre Dardenne i Luc Dardenne)

Braća Dardenne vole da snimaju filmove koji se često mogu opisati kao suvo realistični, gde se oni kao reditelji gotovo distanciraju od svojih junaka i puštaju da ih kamera lovi i beleži njihovu svakodnevicu. „The Kid with a Bike“ je, pak, sve samo ne suv. U filmu sve vrca od života, a dečak iz naslova je motor filma i jedan od najubedljivijih i najprirodnijih klinaca na filmskom platnu ikada.

13. COLD FISH (Shion Sono)

Harizmatični serijski ubica uzima pod svoje pasivnog porodičnog čoveka koji životari u samozavaravanju i sve dobija vrlo krvavi obrt. Shion Sono („Suicide Club“, „Noriko’s Dinner Table“) je nihilističan, zabavan, krvoločan i poučan, kao i uvek.

12. IN A BETTER WORLD (Susanne Bier)

„In a Better World“ najnoviji je i Oskarom nagrađeni film Susanne Bier, koja je potvrdila da je istinski majstor za filmove koji zvuče kao još jedna porodična drama („After the Wedding“), i da od na prvi pogled generičke premise ume da napravi moćan film. Ovaj konkretni se bavi temom nasilja kao nečega što rađa novo nasilje, odnosno predstavlja nužno zlo, a Bier je, kao i u prethodnim filmovima, optimistična, jer ma koliko da izlaže sopstvene junake životnim lomovima i iskušenjima na kraju im uvek pruža ruku spasa.

11. WE NEED TO TALK ABOUT KEVIN (Lynne Ramsey)

Odnos između majke i deteta se često uzima olako, kao nešto što se podrazumeva. Ali, šta biva kada stvari nisu kako treba? Okolina će okriviti porodicu (majku), ali ako sve posmatramo klinički (a povoda za to ima) pitanje se konkretizuje kao: šta biva kada je dete rođeno kao psihopata? Film sve vreme pratimo iz ugla Kevinove majke (Tilda Swinton) dok se u izlomljenoj naraciji neprestano prepliću prošlost i sadašnjost, a mi (zajedno sa majkom) pokušavamo da sklopimo kockice i dođemo do odgovora, ako taj odgovor uopšte i postoji.

10. THE ARTIST (Mechel Hazanavicius)

„The Artist“ je nemi film koji priča o nemim filmovima, dakle, meta-film u kome forma i sadržina idu ruku pod ruku. Savršeno komunikativan i zabavan film u kome je estetika nemog filma maksimalno iskorišćena (naročito ekspresivnost glavnih glumaca) kako bi se ispričala jedna u suštini ne previše komplikovana ljudska priča koja, mora se priznati, ne bi imala jednaki impakt u drugačijoj formi.

09. A SEPARATION (Asghar Farhadi)

„A Separation“ je priča koja je dobrim delom moguća upravo zbog određenih društvenih i kulturnih uslovnosti vezanih za moderni Iran, međutim, ono što se nalazi u srži ove napete drame je univerzalno. Nesporazumi eskaliraju zbog nemogućnosti komunikacije dok se junaci zapliću u klupko satkano od laži, strahova i sujete. Nema negativaca, nema jasnog odgovara šta je najbolje učiniti (najpraktičnije, najpravednije, najispravnije...), i nema onih koji izlaze iz svega netaknuti.

08. 13 ASSASSINS (Takashi Miike)

Takashi Miike je snimio „normalan“ film? Zapravo, Miike je snimio film koji je u sopstvenim okvirima jednako beskompromisan kao i prethodni njegovi filmovi, s tim što je „13 Assassins“ samurajska akcija, i kao takav ovaj film danas nema pravu konkurenciju, a mnogi američki reditelji koji se okušavaju u akcionom filmu mogli bi od Miikea štošta da nauče budući da je gotovo čitava druga polovina filma jedna savršeno orkestrirana akciona sekvenca u trajanju od oko 45 minuta!

07. ATTACK THE BLOCK (Joe Cornish)

Joe Cornish je u svom rediteljskom debiju pomešao SF, horor, avanturu, komediju i urbanu dramu. Vanzemaljski čupavci vršljaju gradom i svojim fosforescentnim zubima grickaju građane Londona, a jedino im se suprostavlja banda lokalnih klinaca koje upoznajemo dok bezobzirno pljačkaju komšinicu. Cornish nam, dakle, ne olakšava identifikaciju sa svojim junacima već ih u staru postavlja kao antiheroje, a onda smešta u situaciju u kojoj ćemo čak i protiv svoje volje navijati za njih, a do kraja filma ćemo ih čak i malo bolje razumeti.

06. THE LAST CIRCUS (Alex de la Iglesia)

Već sam pisao o ovom filmu na blogu, pa da se ne ponavljam. Doduše, moram da priznam da je inicijalno oduševljenje malo splaslo na reprizu, ali i pored toga ovaj film se dobro drži i jedan je od boljih de la Iglesijinih (mada ništa ne može da nadmaši genijalni „El Die de la Bestia“).

05. TINKER TAILOR SOLDIER SPY (Tomas Alfredson)

Tomas Alfredson („Let the Right One In“) do te mere ne želi da potceni svoju potencijalnu publiku da je snimio film koji nema ni malo obzira spram toga na šta ste vi kao gledalac navikli. Znate kako gotovo u svakom filmu, posebno kad je reč o trilerima, postoje manje ili više suptilni (ili nimalo suptilni) načini da se određena scena ili detalj naglasi, kako bi lakše ispratili radnju i saživeli se sa svim obrtima. Ovde nema ništa od toga. Umesto reditelja koji vas vodi za ručicu, Alfredson vas ostavlja same i napuštene u neprijateljskom i zbunjujućem svetu britanskih špijuna iz sedamdesetih godina (perfektno rekonstruisana epoha) gde je sve skriveno ili potisnuto, neizgovorene reči ubijaju a državne izdaje postaju lične, i obrnuto.

04. ONCE UPON A TIME IN ANATOLIA (Nuri Bilge Ceylan)

„Once Upon a Time in Anatolia“ je film o tajnama, iako nije reč ni o kakvom trileru, a u centru svega je dilema da li je zaista dobro sve znati ili je nešto najbolje zakopati u sebi. Na ovom dvoiposatnom putovanju očekuje nas društvo pažljivo osmišljenih i životnih likova koji se neosetno uvlače pod kožu a efekat je utoliko čudniji što se ova vrsta životnosti, uhvaćene i u nekim na prvi pogled trivijalnim situacijama, zaista retko sreće a da nije u pitanju kakav blef. Jedna od mogućih referenci, ma koliko to čudno zvučalo, su noviji filmovi iz Južne Koreje, i to oni u kojima je naglasak više na drami a manje na trileru/akciji. Efekat je još snažniji zbog činjenice da nas Ceylan ne opterećuje sa previše informacija i prilično mudro ih dozira, i to na taj način da tek nakon što prođe jedan dobar deo filma shvatate da se u pozadini lagano odmotava intimna drama koja će se na koncu svega povezati sa sizifovskom potragom koja je u prvom planu.

03. MELANCHOLIA (Lars von Trier)

Za mene, najbolji film von Triera nakon „Breaking the Waves“ i „Europa“ („Riget“ serija je van konkurencije). Ne verujete? Evo teksta u kome sam manje-više isto izložio i obrazložio u cirka 1.700 reči.

02. DRIVE (Nicolas Winding Refn)

Najbolje režiran film iz prošle godine. „Drive“ na prvi pogled deluje kao (vrhunska) stilska vežba, film kroz koji se evocira, pažljivo filtrira i naposletku re-interpretira esencija osamdesetih godina prošlog veka – od ružičastog fonta na najavnoj špici, muzike, pa do otvorenog prigrljavanja estetike Michaela Manna i Williama Friedkina čiji su sastavni deo i odlično režirane automobilske jurnjave. Međutim, ispod te ispolirane površine kul osamdesetih postoji i priča, u osnovi prilično jednostavna, na granici sa trivijalnom, ali Refn je suviše dobar reditelj da u svom poigravanju sa tipskim likovima i situacijama sklizne u kliše, već obeležava sopstvenim rediteljskim pečatom arhetipske likove misterioznog stranca bez imena i devojke u nevolji. „Drive“ je jedan od retkih filmova gde scene bez dijaloga (a takvih je mnogo) funkcionišu na svim nivoima i u njima sve što treba biva rečeno kroz nekoliko razmenjenih pogleda, a kontrasti između savršeno romantičnih i eksplicitno brutalnih trenutaka, koji se neosetno smenjuju, retko bivaju režirani sa toliko elegancije i sigurnosti.

01. INCENDIES (Denis Villeneuve)

Najbolje napisan film iz prošle godine. Mešavina misterije i ratne drame koja kulminira u savremenoj verziji antičke tragedije. Majka poverava zadatak ćerki i sinu da nakon njene smrti pronađu svog oca i brata, sin to odbija ali zato ćerka kreće put Bliskog istoka (konkretno mesto dešavanja je namerno ostavljeno nejasnim) na put kojim će se zapravo vratiti u majčinu misterioznu prošlost gde je čekaju neka nimalo prijatna iznenađenja. „Incendies“ jeste snažna drama koja vas drži na ivici tokom čitavog trajanja i uvlači vas u haos neprekidne spirale nasilja samo da bi vas na kraju sačekao dobro tempirani udarac u stomak. Kraj se, srećom, ne iscrpljuje u inicijalnom šoku, već je u pitanju promišljeno tematsko zaokruženje priče u čijem se središtu nalazi pitanje pomirenja, pre svega sa samim sobom, odnosno da li je ono uopšte moguće i po koju cenu. Na to pitanje nema jednostavnog odgovora, sudeći po ovom filmu.

Evo napokon i moje krajnje subjektivne liste albuma iz prošle godine. Filmsku listu ću da okačim za nekoliko dana...

20. CLIFF MARTINEZ & VARIOUS ARTISTS – DRIVE OST

Osim što je reč o jednom od najboljih filmova 2011. Drive nas je podsetio i na kul stranu osamdesetih, a muzika je to potcrtala; od pažljivo odabranih (uglavnom savremenih) pesama (Real Hero kao jedna od pesama godine), pa do suptilne elektronike Cliffa Martineza u stilu Tangerine Dream.

19. VIVIAN GIRLS – SHARE THE JOY / LA SERA – LA SERA

Izgleda da su se hipsteri zasitili Vivian Girls, obzirom da je njihov najnoviji album dočekan prilično mlako, iako je možda i najbolji; u isto vreme, Katy Goodman (basistkinja pomenutog benda) debitovala je pod imenom La Sera. Evo kako zvuče (i izgledaju) one a kako Katy u ovim šarmantnim (odnosno šarmantno morbidnim) spotovima.

18. LAURA MARLING – A CREATURE I DON’T KNOW

Još jedan solidni album Laure Marling, koja je pre par godina iznenadila izuzetno zrelim debijem. Već prva pesma The Muse nas podseća zbog čega se svaki njen album nestrpljivo čeka.

17. THE TWILIGHT SINGERS – DYNAMITE STEPS

Nešto mirniji album u odnosu na Powder Burns, ali i na njemu se povremeno ustalasaju gitare. Greg Dulli i ekipa standardno su dobri i pomalo je čudno kako svaki novi album The Twilight Singersa dobija povoljne kritike da bi ga na kraju godine kad se podvuče crta većina potpuno previdela.

16. REAL ESTATE – DAYS

Jedan od hajpovanijih albuma iz prošle godine, koji u dobroj meri uspeva da opravda poređenja sa velikanima gitarskog popa. Mnogi bendovi se pojavljuju uz najave da su upravo oni naslednici zvuka bendova kao što su The Field Mice, The Smiths i sličnih; Real Estate deluju kao real deal.

15. LINDI ORTEGA – LITTLE RED BOOTS

Svake godine se pojavi bezbroj devojaka sa gitarom i glasom koje bi da se nametnu u moru savremene folk muzike i uvek se neka od njih izdvoji (poput pomenute Laure Marling svojevremeno). Meni je prošle godine zapala za uho ova devojka u crvenim čizmicama a evo i zašto.

14. DANGER MOUSE & DANIELE LUPPI – ROME

Konceptualni albumi na kojima su udruženi raznoliki muzičari znaju da se uruše pod težinom sopstvenih ambicija. U novom muzičkom eksperimentu Danger Mousa uz Daniela Luppija pridružili su se: Jack White i Norah Jones na vokalima i rezultat je, kako koncept kaže, saundtrek za imaginarni film koji je, da sve bude zanimljivije, vrlo brzo testiran kada se pesma Black pojavila u seriji Breaking Bad i u trenutku se savršeno stopila sa pokretnim slikama.

13. JOHN MAUS – WE MUST BECOME THE PITILESS CENSORS OF OURSELVS

Retro igrarija sa synth zvucima koja bi se mogla opisati kao nekakav low-fi tribjut bendovima kao što su Joy Division i Depeche Mode; mračnjikavo, atmosferično, a na momente i sasvim igrivo.

12. TAAKE – NOREGS VAAPEN

Prvi black metal bend na listi. Taake je jedan od manje izvikanih bendova drugog talasa koji izbacuje već godinama dobre albume sa uporištem u starom norveškom black metal zvuku koji je, pak, uvek zanimljivo osvežen, pa tako na najnovijem albumu imamo npr. jednu pesmu u kojoj se čuje odlično inkorporirani bendžo.

11. MAGDALENA SOLIS – HESPERIA

Magdalena Solis je ime sveštenice meksičkog kulta odgovorne za serijska ubistva šezdesetih godina prošlog veka. Nakon poslušanog albuma Hesperia jasno je da su Belgijanci odabrali pravo ime, pošto bi ova psihodelija mogla da posluži kao savršeni saundtrek za lutanje pustinjom pod dejstvom halucinogena, dok su vam za petama kultisti koji bi da vam iščupaju srce, recimo.

10. OLA HORHE – OLA HORHE

Prelepa analogna elektronika i pesme u kojima su sintisajzeri i bubanj više nego dovoljni za kraftwerkoidne melodije, tako da i nema potrebe za pevanjem, iako se Sonja Lončar kao gošća na La routine savršeno uklopila.

09. THURSTON MOORE – DEMOLISHING THOUGHTS

Sonic Youth su (bili) bend za koji mi je trebalo najviše pokušaja da ih zavolim (a i to nije bez nekih rezervi prema onim eksperimentalnijim momentima), ali možda i glavni razlog što sam i dalje pokušavao jeste Thurston Moore, pošto su mi se uvek izdvajale one pesme u kojima dominira njegov vokal (Sugar Kane, Superstar obrada itd.).

08. ST. VINCENT – STRANGE MERCY

Novi, mnogo hvaljeni album Annie Clark a.k.a. St. Vincent meni lično nije toliko dobar kao prethodni Actor, ali svaki album koji potpisuje St. Vincent do sada predstavlja pravo malo blago razbarušenih melodija, neobičnih aranžmana i provokativnih tekstova, pa tako i ovaj najnoviji koji počinje posvetom Ericu Rohmeru (Chloe in the Afternoon) a završava se u godini tigra.

07. HOWLING BELLS – THE LOUDEST ENGINE

Howling Bells su se odlučili za pustinjsku folk-rok psihodeliju kao zajedničku nit koja će povezati većinu pesama, a glavni adut Bellsa – Juanita Stein i njen predivni glas – dominira i na ovom albumu. Snoliko psihodelični i užasno zarazni Into the Sky izdvaja se od svih pesama, ali tu su i eksperimentalna The Wilderness, elegična Baby Blue, hrabro evociranje Kate Bush u Gold Suns, White Guns, a sve se završava sa Invisible koji isprva zvuči kao kakav ritual prizivanja kiše i sjajno zaokružuje album.

06. MARKETA IRGLOVA – ANAR

Marketa Irglova je zajedno sa Glenom Hansardom pre nekoliko godina osvojila Oskara za najbolju originalnu pesmu za film Once, bilo je to tada jedno veoma prijatno iznenađenje, a evo ga sad još jedno u vidu njenog solo albuma i sporih i nežnih pesama poput Your Company ili zanimljive obrade persijske pesme Dokhtar Goochani.

05. BURZUM – FALLEN

Drugi blek metal album na listi. Nakon izlaska iz zatvora Varg Vikernes se smesta bacio na muziciranje i Fallen je već drugi album za dve godine i osetno je bolji od Belusa; ovde je Varg stari Burzumov zvuk obogatio sa za njega neuobičajeno puno clean vokala i to se pokazalo kao pun pogodak. Pesme su melodične i atmosferične kao i uvek, a izdvajaju se Jeg Faller, Valen, i desetominutna Budstikken, dok u Vanvidd Varg zvuči kao da prolazi kroz vukodlačku transformaciju.

04. TOM WAITS – BAD AS ME

Novi Waitsov album zvuči kao kakav best of koji je, pak, sastavljen isključivo od novih pesama, neki Waitsu zameraju ovu prijemčivost i raznovrsnost, ali takvi jednostavno nemaju pojma! Ovo je Tom Waits u vrhunskoj formi.

03. THE CARETAKER – AN EMPTY BLISS BEYOND THIS WORLDS

Najčudniji album na listi. The Caretaker je projekat Jamesa Kirbyja a ime je inspirisano Kubrickovim The Shining. I ne samo ime, pošto se Kirby ovde dohvatio ballroom muzike iz dvadesetih a zatim je učinio još atmosferičnijom (i jezivijom) obogativši je zvucima pucketanja ploča, ponavljajući neke deonice u nedogled i naglo presecajući pojedine numere. Isključivo slušati čitav album u komadu.

02. BLUT AUS NORD – 777 THE DESANCTIFACTION / 777 SECT(S)

Treći blek metal album(i) na listi, ukoliko se ono šta danas sviraju Blut Aus Nord može nazvati black metalom. Ovi Francuzi, slično kao i njihovi zemljaci Deathspell Omega, dosta eksperimentišu sa disonantnim tonovima, ali i sa industrial zvucima koje efektno kombinuju sa režećim gitarama. Ova dva albuma su dve trećine još nedovršene 777 trilogije i dok je Sect(s) nešto metalskiji, The Desanctifaction predstavlja onu nešto eksperimentalniju i atmosferičniju stranu ovog uvek zanimljivog benda.

01. MARISSA NADLER – MARISSA NADLER

Nakon remek-dela Little Hells, Marissa Nadler se vraća sa istoimenim albumom koji kao da sumira njenu dosadašnju karijeru nenametljive dive mračnog folka. Na novom albumu dominiraju ljubavne pesme koje bi bilo previše jednostavno opisati kao tužne. In Your Lair, Bear na početku, a zatim vrhunci albuma Baby I Will Leave You in the Morning i Puppet Master, pa sve do In a Magazine. Iako je Little Hells muzički interesantniji, Marissa Nadler se na svako sledeće slušanje potvrđuje kao instant klasik.