milosh

Trenutno baš i ne znam o čemu bih pisao. Dodela Oskara je došla i prošla, i ja ne bih imao šta više da dodam na ovih nekoliko komentara. Ovih dana treba da napišem nekoliko tekstova od kojih sam neke u dobroj meri skicirao upravo uz pomoć ovog bloga, tako da sam nešto opušteniji nego obično kad krenu da se primiču rokovi. Uvek sam imao problem da nešto (ne samo tekst) započnem, a kad već počnem, ukoliko je trenutak pravi, sve obično ide glatko (ovo pre svega važi za pisanje), pa se kasnije ljutim na sebe što toliko odugovlačim sa započinjanjem. Uvek kažem sebi da ću naredni put poslu (životu) pristupiti drugačije. Naravno, uvek bude manje-više isto. Nije reč o lenjosti, već kao da postoji nekakva nevidljiva barijera koju iznova treba savladati... Kada je konkretno reč o pisanju, evo jednog sjajnog odlomka iz isto tako sjajnog romana BETON Thomasa Bernharda. Mislim da će se svako ko se malo ozbiljnije okušao u pisanju bilo čega, bar malo pronaći u ovim rečenicama.

"Moramo da budemo sami i napušteni od svih kad hoćemo da pristupimo nekom duhovnom radu! Kako se i jedino moglo očekivati, posle priprema kojima sam bio obuzet više od pet časova, od pola devet uveče do pola dva posle ponoći, ostatak večeri nisam spavao, neprestano mučen pre svega mišlju da bi moja sestra zbog nečeg mogla da se vrati i uništi moj plan, u svom stanju bila je na sve spremna, najmanja sitnica, najmanja smetnja, rekao sam sebi, i ona prekida povratak kući i još jednom je ovde, ne bi bilo prvi put da je ispratim na voz za Beč i oprostim se od nje na više meseci a da je dva ili tri sata kasnije ona opet u mojoj kući da bi ostala koliko joj se prohte. Ležeći budan, sve vreme sam osluškivao da moja sestra nije na vratima a onda opet mislio na svoj rad, nadasve na to kako započeti taj rad, kako bi glasila prva rečenica rada, jer još uvek nisam znao kako treba da glasi ta prva rečenica, a pre saznanja kako glasi prva rečenica ne mogu da započnem nikakav rad i tako sam sve vreme sebe mučio osluškivanjem nije li se moja sestra opet vratila i nedoumicom o prvoj rečenici koju bih o Mendelson-Bartoldiju morao da napišem, stalno sam osluškivao i bio očajan i sve vreme razmišljao o prvoj rečenici rada o Mendelsonu, isto tako očajan. Tokom neka dva sata u isto vreme sam razmišljao o prvoj rečenici svoga Mendelson-rada i osluškivao da se moja sestra nije opet vratila da uništi moj rad o Mendelsonu još pre nego što sam ga i započeo. Ali, pošto sam svaki put sve intenzivnije osluškivao da li se moja sestra opet vratila, u isto vreme imajući na umu da će, ako se stvarno ponovo vrati, neizostavno uništiti moj rad o Mendelson-Bartoldiju i uz to, kako će da glasi prva rečenica moga rada o Mendelsonu, mora da sam najzad od iscrpljenosti zadremao; kad sam se uplašen probudio, bilo je pet, uplašila me je ta nepredviđena nemarnost, bolje rečeno, vlastita nedisciplina. Ustao sam i umotao se u ćebe, u ćebe od konjske dlake koje sam nasledio od dede po majci, tako čvrsto da sam jedva bio u stanju da dišem, i seo sam za pisaći sto. Prirodno, još uvek je bio mrkli mrak. Uverio sam se da sam zaista sam u kući, sem sopstvenog damara ništa nisam čuo. S čašom vode progutao sam četiri pilule prednilsona koje mi je prepisao internista i poravnao sam list hartije koji je bio položen ispred mene. Smiriću se i početi, rekao sam sebi. Stalno sam sebi govorio, smiriću se i početi, ali kad sam to rekao već stoti put i kada prosto-naprosto više nisam mogao da prestanem da to govorim, digao sam ruke. Moj pokušaj je propao. U svitanje više nije bilo moguće da počnem sa radom. Dnevna svetlost je definitivno uništila moju nadu. Ustao sam i, kao da bežim, napustio pisaći sto."

I na kraju par reči o onim najboljim filmovima sa proteklog Festa. Naravno, u pitanju je moja u dobroj meri subjektivna procena na osnovu toga što sam odgledao, i siguran sam da će upravo ovi filmovi izazvati najoprečnije reakcije, a to najpre važi za von Trierovog "Antichrista".

A Serious Man braće Coen je izuzetno zanimljiv film, i daleko je zabavniji za analizu nego za gledanje što ne znači da u njemu ipak nisam uživao. Ali, za to uživanje je bitno prići ovom delu kao umereno duhovitom i veoma ciničnom eseju u formi filma koji se podsmehuje ljudskoj potrebi da često trivijalnoj svakodnevici kojom vlada zakon entropije podari nekakav smisao. Glavni junak je frustriran zato što ne može da se izbori sa životnim iskušenjima i njegovu frustraciju Coeni prenose na gledaoce, umesto da film (kako trejler kaže/laže) poteraju u pravcu komedije gde bi se oni (i mi) naslađivali njegovim nevoljama, ili da, pak, sve gurnu u pravcu drame i ozbiljne (psiho-)analize i poente. Poente nema, ili ako baš hoćete poenta je u tome da nema poente; kad (tj. ako) pogledate film i povežete uvodnu scenu sa onom završnom, koja  sama predstavlja svojevrsni uvod u film koji nećemo videti, sve će vam biti mnogo jasnije. Coeni kao da time poručuju svom gl. junaku i nama publici: Hteli ste odgovor? U životu nema (lakih) odgovora, već samo novih i novih dilema i frustracija, i ma koliko vi pokušavali da ih racionalizujete i svodite na ljudsku ili božiju ruku konačni ishod se ne menja. Film je perfektno snimljen, kadriran, montiran, odglumljen, što se od Coena i očekuje i zapravo se sjajno nadovezuje na prethodna dva filma, iako je nesumljivo bolji od "Burn After Reading", ali i hermetičniji od "No Country for Old Men". Za neku jasniju analizu morao bih da detaljnije opišem neke scene, računajući tu i sam kraj filma, tako da ću to ovom prilikom izbeći, ali moglo bi se o ovom filmu još dosta toga napisati...

Ne osvrći se Marine de Van neki ukratko opisuju kao ženskog Cronenberga. U tome ima istine, ali ujedno može da stvori nerealna očekivanja od filma. Transformacija jedne žene koju tumači Sophie Marceau u drugu (ili istu?) koju tumači Monica Bellucci je zanimljiva dosetka koju rediteljka detaljno razrađuje na dva plana: prvo na nivou telesnog horora, usled čeka su i došla poređenja sa Cronenbergom, ali i na nivou psihe koja je nerazdvojivo povezana sa telesnim kao njenim svojevrsnim simptomom. Transformacija je odlična pošto se zasniva na  malim detaljima koji se polako gomilaju dok tiha jeza postaje sve glasnija. Nešto što se isprva može otpisati na poremećaj opažanja polako mutira (doslovno) u životno jezivu situaciju u kojoj oni bližnji postaju stranci da bi se na kraju i sama gl. junakinja pretvorila u nepoznatu ženu koja je posmatra iz ogledala. U tom smislu, "Ne osvrći se" je čist horor, ma koliko suptilan bio. Međutim, zaključak ovakve priče ne predstavlja toliko kulminaciju tog body horror iskustva koliko je u pitanju njegova racionalizacija i svođenje na ono psihičko. Takav kraj je u potpunosti logičan i organski sledi iz priče, ali je u isti mah očekivan i neizbežno anti-klimaktičan. No, i pored te primedbe ovo je originalna varijacija na temu krize identiteta, a kad je reč o dilemi Sophie Marceau ili Monica Bellucci ja glasam za Sophie. Stvar ukusa.

Zli poručnik Wernera Herzoga je završio na listi najboljih filmova za 2009, tako da se sad ne bih ponavljao. Antichrist Larsa von Triera, koji je već žestoko podelio publiku, pomenut je na istom mestu, a nešto duži tekst se može pročitati ovde.

Valhalla Rising Nicolasa Windinga Refna ("Pusher" trilogija, "Bronson"...) je najbolji film koji sam pogledao na Festu, i ne samo to, u pitanju je ostvarenje koje bih se usudio nazvati remek-delom i ozbiljnim kandidatom za film godine, iako je ona tek počela. Film prati odiseju nemog ratnika bez jednog oka (Mortišin budući muž Mads Mikkelsen) i dečaka koji ga prati. Ratnik je isprva tek ukroćena zver koja uspeva da se izbori za svoju slobodu. Nakon toga se pridružuje grupi krstaša na putu za Svetu zemlju. Međutim, ratnik izapravo ide svojim putem u susret sopstvenom usudu, dok ostali postaju tek nevoljni saputnici koji umiru grčevito se držeći sopstvenih iluzija o spasenju. On iluzija nema.  Njegov usud je konkretizovan kroz kratke flešforvarde koji su brzo i oštro urezani u tkivo filma (bar jednom sam se trgao). Putovanje u Novi svet je vizuelno prikazan poput prelaska reke Stiks. Refnova kamera je slikarska četkica. Kadrovi su usporeni do granice prividne zamrznutosti i monumentalni u svojoj posveti surovoj i prelepoj prirodi. Utisak je kao da gledate hororičnu verziju Tarkovskog (posebno "Andrej Rubljov", a čak je i podela na poglavlja slična) u kombinaciji sa Gibsonom ("Apocalypto") i Malickom ("New World"). Ali, i to poređenje je uslovno rečeno na štetu ovog filma,  pošto je "Valhalla Rising" unikat. Refn do te mere pripoveda slikama i zvucima (i tišinom) da je neki čvršći narativ njemu nepotreban. S druge strane, ovaj film ima i jednu neobičnu teatarsku notu u minimalizmu postavke pojedinih scena. Refn je živopisnim filmskim jezikom ispričao jednu na površini jednostavnu priču o kojoj se može razmišljati još dugo nakon filma, dok će vam već na prvo gledanje u svesti ostati utisnute vizuelno moćne, arhetipske slike, koje kao da su iščupane iz kolektivnog nesvesnog i odatle digitalnom kamerom naslikane na platno.

Toliko od mene što se tiče ovog Festa.

I poslednji? Samo ako uspem da se iskontrolišem kad je reč o dužini teksta (nisam uspeo!). Dakle, od onih solidnih filmova, pa do jednog koji ću se usuditi da nazovem remek-delom. Većina filmova je i pogledana na Festu, mada sam za par komada varao tj. pogledao sam ih ranije na divxu.

Osveta je novi film Johnniea Toa. Ako vam ovo ime ništa ne znači zgodna referenca je John Woo, s tim što To nije otišao na izlet u Ameriku poput Wooa koji je tako umalo uništio sopstvenu karijeru. Dakle, hongkongški krimić sa dosta baletski stilizovane akcije i nešto kontemplacije. Neke scene poput obračuna pod svetlom punog meseca u šumarku, dok sitno lišće sve vreme sipa poput kiše, ostaju u sećanju, i gotovo da se mogu iseći i izložiti (prikazati) kao celine tj. eksponati za sebe. Kad je reč o priči nema tu bilo čega naročito novog, mada su elementi lepo izmešani. Možda je najveći problem u tome kako se akcenat u priči prenosi sa gl. junaka koji bi da osveti napadače na porodicu njegove ćerke, na družinu plaćenih ubica koji bivaju uvučeni u mnogo veći sukob nego što su to isprva mislili. Izvesna naiva u tretmanu melodramskog, što je za hongkongške filmove ove vrste uobičajeno, uglavnom funkcioniše, ali nakon što u jednoj efektno stilizovanoj sceni (nalik na onu gore opisanu) trio ubica ispadne iz igre, preostaje nam jedino naš mementoliki junak koji mora da završi posao. I u tom smislu kraj je potpuno konvencionalan. Solidno ostvarenje za sve ljubitelje žanra.

Kako smo preživeli rat je novi film Todda Solondza. Ali, ne samo to. U pitanju je nastavak njegovog remek-dela "Happiness", samo sa izmenjenom glumačkom postavom. Mislim da mi je to što nisam znao ovaj podatak pre gledanja filma samo pomoglo tj. bio sam prijatno iznenađen umesto da sam svemu prišao sa velikim očekivanjima. Valja odmah raščistiti, ovaj nastavak ne uspeva da dosegne "Happiness" već se u dobroj meri svodi na posvetu fanovima koji bi da saznaju šta se sa ovom gomilom uvrnutih, odbojnih, čudno simpatičnih i u suštini nesrećnih junaka desilo deset godina kasnije. I u tom smislu ovo je uspeo film, pošto ne izneverava duh originala, cinizam prosto pršti, situacije su morbidno-duhovite, a tu je i vrlo ozbiljna tema o pitanjima oprosta i/ili zaborava. Međutim, originalna glumačka postava je bolja (Dylan Baker i Philip Seymoru Hoffman naročito nedostaju) i jedino je Shirley Henderson uspela da dočara Joy koja je možda i bolja od tumačenja Jane Adams. Neke vinjete štrče, kao u suštini nepotrebna epizoda sa Helen, ali je utisak ipak pozitivan, pod uslovom da ne očekujete film na istom nivou kao "Happiness".

Shutter Island je čudan film. I dalje ne znam kako tačno da ga opišem a da nehotice ne spojlujem čitav zaplet. A opet, imam utisak da bi nekima film više legao ako bi znali prirodu obrta, pošto naglasak i nije na njemu.  Oni koji bi da ne znaju ništa o filmu zato neka lepo preskoče ovaj tekst, iako neću otkriti kraj. Dakle, nije u pitanju ono twist radi twista ostvarenje, ali i pored toga se oseća izvesna nedorečenost u filmu koji u par navrata postaje opterećen dugim dijaloškim scenama koje nisu baš najsrećnije adaptirane. "Shutter Island" je misterija bez trilerskog ishodišta koja završava kao ozbiljna drama o ludilu koja je opet nedovoljno osvešćena a kako film ne bi u startu pao kao misterija. Uff... Znam da zvuči zapetljano, ali zapravo i nije. Režija je dobra i zlokobna atmosfera je fino prenesena dok su scene sna sjajno uklopljene, kako dramski tako i vizuelno. Pomalo iscepkana struktura, pogotovo kad je reč o poznatim glumcima u malecnim ulogama, ima svoj smisao kada se otkrije o čemu je zapravo reč i poslednja scena pokazuje da je Scorseze ovu priču shvatio ozbiljno. Problem je što se šavovi vide, a trilerska i dramska struktura često rade jedna drugoj na štetu. Inače, što se tiče raznih ideoloških čitanja (i učitavanja) ovo je još jedna adaptacija Lehanea ("Mistična reka") u kojoj izvor nesreće, stradanja i ludila predstavlja porodica (sad, neko bi rekao da je žena tj. majka Lehanova meta ali ja baš nisam siguran). U svakom slučaju, ovo je zanimljiv film koji je mogao da bude i bolji (a u rukama manje veštog reditelja i gori), ali ja sam zadovoljan.

Iskasapljena je filipinski film koji je u Kanu od strane kritičara proglašen za najgori film (najgori film ikada prikazan u Kanu ako pitate Rogera Eberta, prethodno je to bio "Brown Bunny"), a onda je Brillante Mendoza dobio nagradu žirija za najbolju režiju. I kome sad verovati? Pa, kao prvo, film je svakako dobro režiran ako nemate problem sa dokumentarističkim pristupom koji u ovom filmu nije sam sebi svrha. "Iskasapljena" je ono što ja zovem real-life horor filmom i tu se još mogu svrstati i rumunski "4 meseca, 3 nedelje, 2 dana" kao i "Irreversible". Dugacki kadrovi, scene koje se dešavaju u realnom vremenu, uznemirujuća (pa i neprijatna) muzika koja bruji u pozadini, malo dijaloga... Svi ovi elementi se savršeno sklapaju u segmentu koji predstavlja mračno srce filma, a to je duga vožnja kroz noć ka budućem poprištu zločina, a sve to sagledano kroz oči uplašenog mladog čoveka koji je mučen krivicom zbog toga što postaje nevoljni saučesnik u ubistvu. Uvodni segment, kao i epilog koji malko visi u vazduhu (mada je ideja jasna, život ide dalje...) su trenuci u kojima ovaj rediteljski pristup osetnije smeta, ali je film ovako ipak konceptualno zaokružen i beskompromisan. Jedino što, da budem iskren, ne verujem da ću ikada više želeti da ga repriziram.

Toliko o onim solidnim i vrlo dobrim filmovima. U sledećem postu (dakle, ipak će biti još jedan!) završavam sa onim odličnim.

Prošlo je već nekoliko dana od Festa i rekoh sebi da ako ću išta napisati sad je već krajnje vreme. Nisam pogledao previše filmova. Najviše mi je krivo zbog propuštenih "Očnjaka" i "Ghost Writera". Ovaj drugi sam propustio zbog koncerta a prvi zbog svoje gluposti, ali to će se već nadoknaditi. Za sada, kad je reč o nadoknađivanju propuštenog, na divxu me čekaju "Morfiy" (već neko vreme) i "Poljsko-ruski rat". "Ghost Writer" će već doći u bioskope, a i ostali će kad tad iskrsnuti...

Pre nego što pređem na filmove, par reči oko opštih utisaka, atmosfere, organizacije, izbora filmova i sl.

Popunjavanje već postojećih programskih celina je prilično upitno, a posebno kada je reč o selekciji Fantasia, budući da se od azijskih filmova (sa naglaskom na Japan i Južnu Koreju) ima šta probrati. No, iz godine u godinu izbor filmova i nije baš inspirativan. Američki film je zastupljen uglavnom kroz distributerske filmove (a gde je "The Hurt Locker", čeka se dodela Oskara?), dok se za nezavisnu produkciju ne mari previše. Pohvala za novi Solondzov film, ali šta je sa ostalima? I ovde, pritom, ne mislim na Sandens, već na neke filmove koji nemaju ni distributera. Dakle, ostaje akcenat na evropskim filmovima različitog porekla i kvaliteta. Najveća pohvala sledi za prikazivanje filma "Valhalla Rising" a kritika za izostavljanje novog filma Gaspara Noea "Enter the Void" (doduše, oni koji su u povratku prolazili kroz neosvetljeni podvožnjak možda su se prisetili "Irreversible"). Kad je reč o gostima (tj. manjku istih) to je bolje i ne komentarisati.

Slogan je OHRABRUJE! i to prelomljeno u dva reda, šarenim slovima. U senci je eng. verzija ENCOU (pa ispod) RAGES! Pola minuta sam se pitao koji je to jezik pre neko što sam povezao (slova). Prilično neispirativno, sve u svemu. Doduše, ne znam kako je to pokriveno televizijski što se tiče kampanje, ali i čuvenih Hronika Festa, pošto TV ne gledam a Hronike sam prestao da pratim nakon što su sami selektori cenzorski prekinuli onaj eksperiment kada ih je vodio Aca Radivojević pre nekoliko godina. Kad je reč o publici, pre svega mogu da se osvrnem na malobrojnu novinarsku. Dobro, ni sam nisam bio previše prisutan, pa nije u redu da previše pridikujem, ali ne mogu da prećutim činjenicu da svake godine dosta ljudi (koji bi gledali te filmove i pisali o njima) bude odbijeno zbog tzv. ograničenih kapaciteta dok mala sala konstantno zvrji poluprazna. Čujem da je ove godine Popboks dobio rekordne dve akreditacije dok ranijih godina teško da je mogla da se dobije i jedna bez insistiranja i potezanja. Srećom, pa sam se ja akreditovao preko časopisa koji je dovoljno čuven da bi bio odbijen, ali i dalje se pitam kakvi su tačno kriterijumi (pored 'bitnosti', medija ili pojedinca) i koja je zapravo poenta tog ograničavanja, osim toga što će tako prodati koju kartu više onim novinarima koji su izvisili.

Nego, dovoljno sam tupio. Sad malo (...da nastavim da tupim) o filmovima. I to prvo o onim lošim.

32. decembar je prvi film u produkciji Republike Srpske. Sad, da sam zloban dopisao bih da je možda najbolje da bude i poslednji, ali režiran je dovoljno kompetentno i reditelj/scenarista na osnovu jednog intervjua deluje kao sasvim okej momak... Ali, taj sceario. Ti likovi. Te replike. Majko mila. Odavno nisam imao takvu želju da mogu da posegnem u platno i napravim genocid. Ovo bi trebalo da je film o (uglavnom) mladim Banjalučanima u kome se prepliću životne priče običnih, 'malih' ljudi koje kulminiraju (uglavnom tragično) na proslavu Nove godine. (32. decembar kao dan koji nikada neče doći, shvatili ste...) Zaista je teško na bilo kom nivou saosećati sa ovom skupinom bilmeza i kokošaka koji kao da su izašli iz loše prepričanog bosanskog vica začinjenog patetikom koja curi i preliva. Banalna svakodnevica je data gotovo bez i malo odmaka, a scenario povremeno deluje kao da je sklapan od fejsbuk statusa dotičnih kretena koji ne razmišljaju previše o svojim postupcima. Dakle, nešto kao "Normalni ljudi" izbosne. Mladost ludost. Gadost.

Ljudi koji zure u koze je već prisutan na divxu a biće ga i u biskopima, ali što se mene tiče može komotno da se preskoči. Premisa je sjajna i zasnovana je na istinitim događajima. Glumci su dobro kastovani, a trejler ostavlja utisak da je ovo nešto nalik na film braće Coen (Djud ide u vojsku!). Međutim, ne mogu svi da budu braća Coen, glumci su svi odreda protraćeni, trejler je smešniji od filma, a ozbiljna drama koja se kroz sve to provlači nema na kraju neki efekat. Mlak, bledunjav film koji meandrira između drame i komedije, ali niti je dovoljno ozbiljan niti previše smešan.

Francuski Persecution takođe može da se preskoči, osim ako niste baš veliki fan Charlotte Gainsbourg (samo zato sam i pogledao film). Premisa je intrigantna, Patrice Chereau ("Kraljica Margo", "Intimacy"...) nije diletant, ali ovo je savršeni primerak FFF-a (francuski festivalski film) u kome svi nešto kontempliraju, pa zapale cigaretu, pa su nešto nadrkani, pa opet zapale cigaretu, pa imaju seks, pa razgovaraju (svađaju se) o svojim emocijama, pa su opet nadrkani itd. Negde na pola filma sam poželeo da zadavim glavnog junaka i do kraja filma mi nije bilo jasno koji je njegov problem osim što igra u francuskom umetničkom filmu. U jednom trenutku sam pomislio da je možda fora da on umire od neke bolesti što bi objasnilo njegovu otuđenost od devojke, kao i generalno nadrkan stav spram svih kojim maskira strah od toga da će biti ostavljen. Stalne posete staračkom domu gde volontira takođe upućuju u tom pravcu... Ali, ne! U tom slučaju film bi imao kakvu takvu poentu (mada bi i dalje bilo u pitanju iritantno smaranje). Ovako je poenta u tome da naš gl. junak na kraju i bude ostavljen. Zasluženo. (spojler!) Charlotte je ionako jedna od retkih svetlih tačaka u ovom filmu, kao i dobra muzika. Na kraju ide neobična obrada Mysteries of Love, a meni i dalje ostaje misterija šta sam ovo kog đavola gledao.

Naredni film je gledljiviji. Nažalost, slaba je to uteha. Naime, Peter Jackson je konačno snimio loš film. Sad, neko će reći kako je to već učinio sa "King Kongom", ali i pored svih problema meni je taj film ipak bio dovoljno zanimljiv. Uostalom, bio je to film koji je Jackson morao da snimi, dug mladosti i omiljenom mu filmu (original iz 1933), pa se u tom kontekstu nešto može i oprostiti. The Lovely Bones je već ozbiljan simptom. "Nebeska stvorenja" i "The Frighteners" su, po meni, najbolji Jacksonovi filmovi, zapravo, skoro pa genijalni. Način na koji je u njima pomešana ozbiljna drama sa crnim humorom, hororom i čistom bajkom je bolja od svih Burtonovih filmova (osim "Eda Wooda"). "The Lovely Bones" u prvoj trećini kao da je na tom tragu, a onda nakon par manjih posrtanja sledi pad, pa raspad. Kako tačno, pročitajte ovde ako vas zanima.

The Wolfman je obzirom na sve probleme u toku produkcije još ispao i gledljiv, ako volite gotske horore smeštene u epohu i smanjite kriterijume i očekivanja. Kopolin "Dracula" i "Sleepy Hollow" su daleko superiorniji filmovi, a pogotovo ovaj potonji koga pominjem i zbog scenariste Andrewa Kevina Wallkera koji je i ovde potpisan, a bolje da nije. Doduše, ko zna koliko je sam scenario loš a koliko je sve sjebano u montaži, ali film je prilično ravan i predvidiv, a momenat sa majkom gl. junaka je mehanički recikliran iz  "Sleepy Hollow". Uprkos izdašnom krvoliptanju, tenzije skoro i da nema i čini se da Johnston nije dobar izbor za horor materijal, već mu više odgovara akcija. Efekti su okej, ali "Američki vukodlak u Londonu" ostaje neprevaziđen (i CGI free!) skoro trideset godina kasnije, a i inače je reč o remek-delu horora, i odličnom spoju strašnog i komičnog. "The Wolfman" ima jednu pamtljivu scenu (bekstvo iz ludnice), dok je jedini zanimljivi junak inspektor Aberlin (Hugo Weaving), i šteta što nije i glavni. Gluma je jezivo neujednačena. Benicio mesečari (pun intended!) i samo je fizički tu, Emily Blunt se trudi ali nema sa kim (i sa čim) da glumi, Anthony Hopkins glumata, dok je jedini na nivou odlični Hugo Weaving koji je, pak, u nekom svom filmu. Melodrama je zbrzana (montažno kastrirana?) i neuverljiva, ali film bar nije dosadan i izgleda dobro kad je reč o fotografiji i dizajnu.

Eto toliko o onim lošijim filmovima, a u narednom postu ću pisati o onim boljim i solidnim, a na kraju i o onim odličnim i izuzetnim (možda u dva posta, možda u jednom, videću još...)

Nisam još pogledao The Imaginarium of Doctor Parnassus, i nadam se da ga neće maći sa repertoara do kraja Festa... U međuvremenu, novi Gilliamov film je dobar povod da iskopam još jedan stari tekst. Originalno  je objavljen u blaženopočivšem HUPERU broj 441 koji je izašao u avgustu 2008.

TERRY GILLIAM: KAMEROM NA VETRENJAČE

Neke od ključnih reči kad su u pitanju filmovi najbritanskijeg među američkim rediteljima: fantazija, eskapizam, paranoja, uvrnuto, bizarno, crnohumorno, bajkovito... A opet, ima tu dovoljno mesta i za mračno i cinično, za ozbiljnu zapitanost smeštenu unutar fascinantnog šarenog omotača koji nikada nije sâm sebi svrha. Gilliamovi filmovi su poput idealne droge koja će da vas na kratko prebaci u izmaštane svetove, često neodoljive koliko i zastrašujuće, ali bez kasnijih posledica sem jednog nadasve prijatnog mentalnog mamurluka tokom kojeg vam u svesti lelulaju prizori koje nikada odatle nećete moći da izbacite. Što se tiče gledanja nekog Gilliamovog filma pod dejstvom droge, to već zvuči kao školski primer za overdouz.

Terry Gilliam je rođen 22. novembra 1940. Ovaj enciklopedijski početak teksta tu je pre svega da podseti kako Univerzum može da ima iščašen smisao za humor. Mnogo godina kasnije Gilliam će u potpunosti prigrliti taj crnohumorni pogled na svet i ovaplotiti ga kroz sopstvene filmove, ali, u međuvremenu, na njegov 23. rođendan ubijen je JFK. Burne šezdesete su, dakle, već bile u punom jeku, a Gilliam je nakon pokušaja da započne karijeru crtača i ilustratora odlučio da se prijavi u Nacionalnu Gardu. I opet ironičan smeh sudbine odjekuje u pozadini... Tajming je, naravno, bio nikad gori, pa je Gilliam umesto tumaranja po džunglama Jugoistočne Azije mudro izabrao posetu Evropi. Dakle, ko se poslednji smeje... Prst sudbine ga je tako doveo do komičarske trupe Leteći Cirkus Montija Pajtona i istorija je mogla da počne. Kreirao je bizarne animacije koristeći papirne isečke i kolaže, koje je animirao po principu vizuelizovanog toka svesti gde je u prvom planu bio iščašeni humor koji će postati i ostati bitna komponenta svih Gilliamovih filmova. Brzo nakon toga bacio se i na režiju.

Gilliam je vazda ostavljao utisak nekoga ko baš i ne miriše stvaran svet oko njega. Doduše, u opisu posla svakog filmskog reditelja neizostavno je sadržana ta težnja za izmišljanjem sopstvenih realnosti, mikrouniverzuma u kojima žive, dišu i umiru ljudi od celuloida kako se tvorcu (tj. reditelju) ćefne. Ali, nisu svi reditelji isti. Kao što se međusobno razlikuju i šizofrenici koji nominalno pate od iste bolesti. Drugačiji glasovi. Drugačije vizije. U tom smislu, razlike nekada bivaju dramatične već u samoj postavci tog pogodbenog sveta koji bi da zaliči na naš. Dok su pripadnici njegove generacije, kao i oni par generacija mlađi, “bojili“ svet oko sebe uz pomoć raznoraznih supstanci, Gilliam je u te svrhe koristio sopstvenu neobuzdanu maštu. Mnogo godina kasnije neki će Gilliama prozvati Tim Burton za intelektualce, ali osim što je takođe reditelj koji dosta polaže na vizueni aspekt filma i specifičnu bajkovitu atmosferu, Gilliama nije baš tako lako smestiti u odgovarajuću fioku. Uostalom, on za sopstvene celuloidne fantazmagorije koristi znatno širu paletu, onu kojom su oslikana platna starih majstora poput Bruegela ili Boscha. Kamera umesto četkice, naravno, ali poenta je ista.

Inače, Gilliam zna da granicu između realnog i fantazijskog često obriše već na dramaturškom nivou. Npr. u filmu Opustošena zemlja oko kamere je sve vreme dato kroz vizuru glavne junakinje, devojčice izuzetno bujne mašte koja kreira realnost u kojoj se odvija priča. Međutim, Gilliamovi svetovi ne služe pukom eskapizmu već je beg od realnosti najčešće dat na nivou bitnog motiva kojim se rukovode junaci koji su iz nekog razloga nezadovoljni trenutnim poretkom stvari, pa umesto da se prilagođavaju neprijateljskom, komplikovanom i zastrašujućem svetu oni naprosto izmišljaju novi, njima više po meri. Ovu vrstu zakrivljenja realnosti Gilliam često vizelno prati kadrovima iz neobičnih uglova, ekstremno donjih rakursa ili blago izobličenim krupnim kadrovima uz obilatu upotrebu širokih objektiva, što mu je i postao osobeni rediteljski pečat.

U filmovima Terryja Gilliama junaci ili pokušavaju da pobegnu iz dosadne stvarnosti, a sredstva za taj eskapizam su raznolika – od droge, preko psihičke bolesti pa sve do dobre, stare mašte – ili su, pak, već izmešteni u jedan drugačiji, uvrnut svet što ih opet ne sprečava da sanjaju i maštaju o drugačijoj verziji realnosti. Nije ni čudo što se najveći broj Gilliamovih junaka najkomotnije oseća u bajci ili pak u (pseudo)istoriji tj. njenom fantazijskom tumačenju. Takvi junaci, neprilagođeni svetu u kome egzistiraju, prikazani su kao svojevrsni autsajderi, pre svega simpatični frikovi koji, pak, ne dozvoljavaju da ih taj teret ophrve i ubije u pojam, već uz stalnu dozu samoironije i sveopšteg (crnog) humora, kojim su uvek bogato zasuti od strane svoga tvorca, guraju dalje sve do nekakvog bizarnog hepienda, pirove pobede ili ironičnog poraza.

Nikakvo čudo da je i sâm Gilliam pomalo nalik na svoje junake, i pitanje je koliko tu život imitira umetnost ili je pak obrnuto. Većina Gilliamovih filmova prošli su kroz pravi pakao tokom produkcije ili kasnije za vreme prikazivanja, dok su brojne nesuđene adaptacije već priča za sebe (Good Omens od Prachetta, Moorovi Watchmeni...). The Man Who Killed Don Quixote je nikad snimljena adaptacija Servantesovog klasika o kojoj je Gilliam godinama sanjao, pripremao se, tražio glumce i lokacije... Kad je san konačno počeo da se ostvaruje vrlo brzo se pretvorio u košmar. Kombinacija elementarnih nepogoda, bolesti i svakojakih drugih baksuzluka sahranila je produkciju i Gilliam je prozvan: ukleti reditelj. Mnogo godina ranije, tokom snimanja Brazila, Gilliam je imao ozbiljnih problema sa producentima koji nisu želeli da dozvole onako crnohumoran, ciničan i suštinski mračan kraj. Gilliam, pak, nije hteo da dozvoli nikakva prekrajanja i na posletku se izborio za sopstvenu verziju filma. Mnogo godina kasnije, Gilliam će ukrstiti koplja i sa čuvenom braćom Weinstein za vreme snimanja filma Braća Grim, ali ovog puta bezuspešno. Bio je to ni prvi a ni poslednji Gilliamov donkihotovski juriš u koji je pošao naoružan filmskom kamerom.

DISTOPIČNA BUDUĆNOST

BRAZIL (1985)

Nalik na 1984, ali po receptu Montija Pajtona. Recimo. Kao da Orvel već nije dovoljno uvrnut na svoj, doduše, prilično jeziv, životan način. Ali, zgodne reference na stranu, Brazil je u svojoj srži mračna satira uvijena u esefičnu oblandu šarene i do apsurda birokratizovane budućnosti. Sam Lowry (Jonathan Pryce) je autsajder, individualac i sanjar u svetu u kojem sve to ni najmanje nije poželjno. Dvostruki eskapizam kod Gilliama ogleda se u tome da junak iz za gledaoca fantastičnog okoliša koji je za Lowryja tek siva svakodnevica beži u maštu kojom pokušava da preoblikuje sopstvenu realnost. Isprva je to klasično sanjarenje, a onda se na trenutak san i stvarnost preklope, ukaže se nada, samo da bi Gilliam svom junaku (i publici) izvukao tepih pod nogama na samom kraju. Poslednja scena, uz ponovni eho na Orvela, uspeva da bude cinična do bola i istovremeno tipično gilijemovski šarmantna. Brazil je klasik koji se mirne duše može preporučiti čak i onima koji nisu SF fanovi, ali pod uslovom da imaju očuvani smisao za humor koji guta i vari neobične koktele komičnog i tragičnog za koje je Gilliam specijalista...

TWELVE MONKEYS (1995)

Drugi Gilliamov izlet u SF i opet je u pitanju distopija. Scenario potpisuje David Peoples inspirisan francuskim kratkim filmom La Jetée. Gilliam je ponovo na svom terenu neprijateljske realnosti iz koje je nemoguće pobeći. Glavni junak ponovo je autsajder čija je sudbina od početka zapečaćena uslovnostima samog zapleta koji obuhvata putovanje kroz vreme. Beg iz sivila stvarnosti, bilo ove sada ili one buduće, ogleda se kroz ludilo (autentično ili glumljeno, manje je bitno). Glavni junak se u jednom trenutku nađe u duševnoj bolnici gde se oseti kao kod kuće, konačno našavši mesto gde njegova priča dobija smisao, pa može da je samouvereno proživi do kraja, bez obzira da li je putnik kroz vreme ili paranoični beskućnik. Međutim, i pored turobne i mračne atmosfere natopljene paranojom Gilliam uspeva da protne dovoljno crnog humora koji isijava iz brojnih situacija na ivici apsurda. Nadajmo se da ćemo jednog dana videti Gilliamovu ekranizaciju nekog dela Philipa K. Dicka čiji je Gilliam (a zar ste sumnjali u to?) veliki fan.

PSIHODELIČNA SADAŠNJOST

FEAR AND LOATHING IN LAS VEGAS (1997)

Nakon što je snimio više filmova koji su ostavili utisak kinematografskog substituta za opojne susptance za proširenje svesti i komplikovanje života, Gilliam je najzad, makar u filmskom smislu, rekao DA! drogama i na film pretočio dva sata totalne psihodelije. Vodič i narator je Hunter S. Thompson, a sâm film, baš kao i svaki narkomanski trip, ide od urnebesnog do zastrašujućeg, od ekstatičnog do otrežnjujućeg. Ali, na stranu priče o drogama, Strah i paranoja u Las Vegasu je u suštini jedan road-movie. Sad, da li junaci putuju prašnjavim drumovima Amerike ili krstare autoputevima sopstvenog uma to je već manje bitno. Gilliam sve to ionako tretita jednako realno. Fantomski šišmiši i posetioci kasina koji mutiraju u guštere. Sve je stvarno. Nema trezvenjačke tačke gledišta da išta relativizuje. Oko kamere je konstatno pod drogama. Dakle, jedan iskren, duhovit i pomalo (čuj pomalo?) zastrašujući pogled na rane sedamdesete.

THE FISHER KING (1991)

Jedno od izmenjenih stanja svesti je i psihoza. Nema boljeg bekstva iz realnosti nego kroz stalno otvoreni prozor u sopstvenoj glavi iz kog, doduše, može lako da se ispadne i slomi vrat, ali to su rizici življenja „kao u bajci”. Kralj ribara je i prvi film za koji Gilliam nije pisao scenario, ali kao da je skrojen baš po njegovoj meri. Džek (Jeff Bridges) je samoproklamovani luzer i propali radio voditelj koji od stvarnosti beži uz pomoć svojih dobrih (i jedinih) prijatelja Džeka i Denijelsa. On sreće Perija (Robin Williams) čiji je beg od stvarnosti, pak, znatno radikalniji i nije potpomognut alkoholom. Koketiranje sa fantazijskim, bajkovitim je prisutno, baš kao i mešanje komičnog i tragičnog, a tu je i podzaplet u kome se Gilliam vraća Svetom Gralu za kojim je već bio u potrazi. Iz bekstva u ludilo može se roditi i nešto dobro, naročito kad su junaci dvojica očajnika. U tom smislu, Kralj ribara je jedan nadasve optimističan film.

TIDELAND (2005)

U Opustošenoj zemlji Gilliam sagledava realnost okom desetogodišnje devojčice izuzetno bujne mašte. Mali omaž Strahu i paranoji u Las Vegasu na samom početku se čini gotovo kao pleonazam kada se dođe do Alise u zemlji čuda. Gilliam je nevidljiv u svojstvu pripovedača. On ne morališe. Ne osuđuje. Ali, isto tako ne manipuliše i ne eksploatiše. Ne pravi kontrast između fantazije i realnosti. Samo dočarava. U svemu ostalom, vrlo dosledno, uloga reditelja izjednačena je s perspektivom glavne junakinje. Može se diskutovati i o drugim pojedinostima. O dramaturgiji bajke, sa sve prinčevima, (čeličnim) aždajama i vešticama, koja primenjena na realnost mnogo više uznemiruje nego što deluje ljupko poput Amelije Pulen recimo. Ali i o svojevrsnom povratku u Brazil gde je svet mašte jedino moguće pribežište od stvarnosti koja se ne čini toliko sumornom koliko zapravo apsurdno ravnodušnom. Što je možda i strašnije...

BAJKOVITA PROŠLOST I

MONTHY PYTHON AND THE HOLY GRAIL (1975)

Ako je budućnost distopična, a realnost toliko jezivo nesnosna da se iz nje mora pobeći, šta je sa prošlošću u Gilliamovom poimanju sveta? Pa, prošlost je, naprosto, prošla, i u skladu sa tim podložna je svakojakim korekcijama. Sećanje je varljivo, a ono moguće je često zanimljivije od realnog. Zato je prošlost kod Gilliama u domenu onog što prevazilazi moguće već odlazi u sfere fantazijski domaštanog i uvrnutog. Sveti Gral je prvi film iz Monti Pajton opusa koji je Gilliam režirao (kasnije će još režirati i pojedine segmente Smisla života) i trenutak kada je od animatora i ko-scenariste avanzovao do pozicije vrhovnog kreatora čudnih univerzuma u kojima egzistiraju ubilački zečevi i vitezovi koji govore NI! Ali, ipak je ovo pre svega Monti Pajton film i u tom kontekstu ga treba posmatrati kao deo fascinatnog timskog rada.

THE ADVENTURES OF BARON MUNCHAUSEN (1988)

Nakon autorskog trijumfa Brazila (između ostalog i nominacije za Oskar za scenario) Gilliam je i pored komercijalnog neuspeha istog filma i dalje važio za zanimljivog reditelja i dobio je priliku da se dalje poigra u okvirima studijskog sistema. I to još skupljim igračkama. Avanture Barona Minhauzena je po mnogo čemu tipičan Gilliam. U pitanju je film koji savršeno sumira Gilliamove preokupacije, i u narativnom i u vizuelnom smislu. Realno i izmaštano se ovde prepliću do te mere da razlučivanje između ta dva postaje izlišno kad je glavni junak patološki lažov, dok se scene koje kao da su istrgnute iz nekih još ne napisanih bajki smenjuju u postojanom ritmu. Sve je prožeto uvrnutim humorom koji dosta toga duguje Montipajtonovcima. Avanture Barona Minhauzena je esencijalni Gilliam.

TIME BANDISTS (1981)

Vremenski banditi mogu se posmatrati kao Gilliamov konačni tranzicioni film, koji se nadovezuje na prethodna dva u smislu preplitanja istorije, fikcije, mita i fantazije, ali i zbog osobitog humora koji vuče korene još od Gilliamovog rada sa Montipajtonovcima. Banditi zaista posećaju na neke od najboljih momenata ove trupe komičara, pošto je film u suštini fragmentaran, a neke sekvence, poput one u kojoj John Cleese tumači Robina Hooda, deluju poput skečeva. Ovo je bila i prilika za Gilliama da se dodatno rediteljski izbrusi kad su u pitanju veći budžeti, rad sa efektima, vizuelno eksperimentisanje... Danas je ovaj film nepravedno skrajnut, i zapravo je idealan da se pogleda u double-bill varijanti kao „čudni“ mlađi brat Petersenove Beskrajne priče.

BAJKOVITA PROŠLOST II

JABBERWOCKY (1977)

Jabberwocky i nije toliko loš film koliko je u Gilliamovoj filmografiji nekako izlišan. Sprdnja na račun klišea o mračnom srednjem veku u spoju sa parodiranjem bajki i mitova je osnova koja je ostala bez ozbiljnije nadogradnje sem na nivou nekih više ili manje uspelih detalja i pojedinačnih scena koje kad se uporede sa Svetim Gralom i nisu previše duhovite i inovativne. Pa ipak, Gilliamova neobuzdanost i entuzijazam u svakom preterivanju učinili su srednji vek još gnusnijim i prljavijim nego što se to može zamisliti, pa u tom kontekstu i preraslo gumeno pile (tj. naslovno „čudovište“) ima nekog smisla. U svakom slučaju, navodi na razmišljanje kakvu su to drogu zlorabili u to doba...

THE BROTHERS GRIMM (2005)

Najbliže slabom ili makar prosečnom filmu u čitavom Gilliamovom opusu. Pa ipak, čak i u ovom dozlaboga kompromisnom filmu koji se od fantastične premise sveo na hrpu mestimično zabavnih i lepo snimljenih, ali ne previše inspirativnih klišea, može se pronaći nekoliko unikatnih gilijemovskih momenata crnog humora ili par bizarnih i nadasve hororičnih obrta u vezi svima nam poznatih bajki. Pa opet, sve je to nasilno spakovano u okvir tipičnog holivudskog filma koji ne sme suviše da intrigira, da šokira, da zapitkuje... pa samim tim ni da zabavi. Braća Grim tako ostaju u nagoveštajima boljeg filma koji, avaj, nikada nećemo videti zbog još jednog Gilliamovog sukoba sa producentima.

Društvo ljubitelja fantastike LAZAR KOMARČIĆ i magazin EMITOR raspisuju konkurs za domaću SF&F priču.

USLOVI I PRAVILA KONKURSA:

1.   Priča mora sadržati elemente fantastike
2.   Radovi treba da budu na srpskom jeziku
3.   Na konkursu mogu učestvovati samo radovi koji prethodno nisu objavljeni u štampanom obliku, a nisu dozvoljene ni prerade već objavljenih priča.
4.   Jedan autor može poslati najviše do tri priče (uključujući i kolaboracije)
5.   Dužina je ograničena. Priča ne sme biti kraća od 8.000 slovnih mesta u Wordu (računajući i beline), i ne duža od 40.000 slovnih mesta u Wordu (računajući i beline)
6.   Radovi koji ne budu imali ć, č, š, đ i ž automatski će biti eliminisani.
7.   Radove slati na mejl: konkurs@lazarkomarcic.org U subjektu poruke napisati: ZA KONKURS, a u telu poruke navesti sledeće podatke: Ime i prezime, aktuelnu mejl adresu, kućnu adresu i broj mobilnog telefona
8.   Priču poslati u zasebnom fajlu u atačmentu, u nekom od standardnih Word formata. Uz priču možete dostaviti i kraću spisateljsku biografiju, ali to nije obavezno.
9.   Krajnji rok za dostavu radova je 31.05.2010.
10.   Radove će ocenjivati stručni žiri čiji će sastav biti naknadno određen.

Rezultati konkursa će biti poznati najkasnije do kraja septembra 2010. Rezultati će biti javno dostupni na sajtovima Lazar Komarčić, Znak Sagite i Art-Anima (kao i na ovom blogu), a svi učesnici će biti i lično obavešteni putem mejla.

Najbolje ocenjeni radovi biće izabrani za objavljivanje (ukupan broj priča biće naknadno određen) i od njih će biti sastavljena antologija priča u izdanju društva LAZAR KOMARČIĆ.


Miloš Cvetković, urednik EMITORA

Ako se pitate šta bi kog đavola (vampira) trebalo da znači naslov ovog posta, a vi onda lepo svrnite ovde i sve će vam se samo kasti. Have fun!

Tekst koji sledi originalno je objavljen u magazinu EMITOR broj 472, odnosno u okviru strip-specijala koji je izašao krajem 2008. i još uvek se može nabaviti ako znate gde da tražite. Osim mog pisanija, u tom broju možete pročitati ekskluzivni intervju sa Džejmijem Delanom, brojne recenzije stripova i još ponešto... Film po stripu Scott Pilgrim u međuvremenu je snimljen (premijera u avgustu) i samo se čeka na izlazak poslednje epizode.

text...

SCOTT PILGRIM VS. THE EMITOR

Ko je Scott Pilgrim? Zvuči nekako poznato... Možda vam je neko ovih dana uzbuđeno prepričavao zaplet prve četiri b&w sveščice ili prosledio link za download? Ili ste tokom beskrajnog surfovanja netom uzgred pokupili informaciju da je to naslov novog filma Edgara Wrighta? A možda ste pak jedna od (ne)srećnica koju je naš urednik pokušao smuvati uz neki one-liner pokupljen direktno od njegovog heroja? Kako god, tek Scott Pilgrim je rođen 2004. iako ima već dvadeset i kusur godina, a njegov otac mu je takoreći vršnjak i zove se Bryan Lee O'Malley. I premda mu Scott nije prvenac upravo ga je on učinio istinski ponosnim. Digresija#1: ako ste malko zbunjeni, na ‘rođen’ i ‘otac’ stavite mentalne navodnike, ne budite bukvalisti, a ako ste i dalje zbunjeni onda molim prekinite sa čitanjem ovog teksta. Hvala.

Bryan Lee O'Malley (piše i crta) prvu grafičku novelu Lost at Sea objavio je 2003. za Oni Press. Scott Pilgrim's Precious Little Life pojavio se 2004, a potom su godinu za godinom izlazili nastavci: Scott Pilgrim Vs. The World, Scott Pilgrim & The Infinite Sadness i Scott Pilgrim Gets It Together. Ova godina je preskočena, a naredne se očekuje peti nastavak: Scott Pilgrim Vs. The Universe. Šesti deo (kad god da izađe) biće ujedno poslednji i zaključni deo serijala. Kritike su bile pretežno povoljne, a O'Malley je za Scotta Pilgrima osvojio više cehovskih nagrada (ili je bio nominovan za njih). Ali, to su sve manje-više suvoparne informacije, brojke i slova, nepotrebno gušenje, redundansa. Pitanje i dalje ostaje: Ko je, do đavola, Scott Pilgrim!?

SEX, DROGA I MANGE

Scott Pilgrim ima 23 godine, živi u Torontu, Kanada. Ne radi ništa za život ali radi mnogo toga u životu. Svira bas u ne baš poznatom rok bendu Sex Bob-Omb; sa kul gej cimerom po imenu Wallace Wells deli maleni stan, pa čak i krevet (ovo drugo iz čisto ekonomskih razloga, imaju samo jedan). Pri kraju jednogodišnjeg preboljevanja raskida sa bivšom devojkom Envy Adams (tj. evil-ex) Digresija#2: nisu li sve bivše takve ili je to samo puka racionalizacija? Scott upoznaje srednjoškolku kineskog porekla Knives Chau (17 godina) sa kojom se zabavlja neko vreme tj. drže se za ruke (ali to je kul, kako kaže Scott). No, kako je za dobar zaplet pored zanimljivih i simpatičnih junaka, i pamtljivih i duhovitih dijaloga – a sve je to očigledno već posle prvih par stranica – potrebna i nešto konkretnija drama, ubrzo na scenu stupa fatalna Ramona V. Flowers.

Teško je kriviti Scotta što se zablentavio već na prvi pogled, ali recite to sirotoj Knives Chau (17 godina) koja će popiti korpu, a pošto je Scott, kao i svaki heroj, pomalo i kukavica, on to odlaže i odlaže, skoro kao neki klifhenger. Međutim, zabavljanje sa Ramonom ima kako svojih čari tako i glavobolja. Konkretno, Scott mora da porazi sedmoro Ramoninih zlih bivših momaka kako bi mogao da nastavi da se zabavlja sa njom. Ništa lakše. Uobičajena stvar. Šta, zar nikad niste i sâmi morali da prođete kroz ovako nešto? Očigledno da onda niste upoznali pravu devojku. Definitivno niste Ramonu Flowers. Digresija#3: odseliti se u Kanadu i postati kul, ili možda obrnutim redosledom. Ne, stvarno…

I tako počinje herojska misija Scotta Pilgrima koji u pauzama viđanja sa Ramonom, muzičkih proba, igranja video-igara, kuliranja sa društvom, izbegavanja Knives Chau (17 godina) i svega ostalog što vole mladi, mora da se bori na život i smrt sa Ramoninim bivšima momcima. Ostali glavni junaci su Kim Pine (bubanj) i Stephen Stills (vokal i gitara), Scottovi prijatelji/članovi benda, a tu je i buljuk zanimljivih epizodista, kao i legija bivših momaka od kojih je svaki malo iznenađenje, kako za Scotta tako i za buduće čitaoce, pa stoga neću više da otkrivam, sem da pomenem da su u igri i tzv. ‘specijalne veganske moći’ (a vi sad češite glave wtf!? je to). Odraslijih likova gotovo da nema tj. ako se i pojave to su ili dozirani flešbekovi (Scottovi roditelji) ili su prigodno uklopljeni u priču poput jedne ludačke samurajske epizode.

No, toliko o sâmom zapletu i junacima. Kad je reč o nešto široj slici, gornji podnaslov (copyright by D.M.) je tu pre svega zbog poslednje stavke. Droge ćemo, ipak, prepustiti uredniku strip-specijala (pošto Scott pobrljavi već posle dva gutljaja piva…), dok je seks jedno opšte mesto Digresija#4: barem u teoriji ako već ne i u praksi, važi i za strip i za real life… stoga ću ga preskočiti (u tekstu). Uostalom, i naš junak veći deo vremena provede mučeći se da THE devojku pre svega zasluži. Mislite o tome… Kad je reč o pomenutim mangama uticaj je jasno izražen kroz O'Malleyev crtež krupnookih momaka i devojaka, ali još više i eksplicitnije kroz tretman pojedinih situacija, a naročito kad se post-tinejdžerska melodrama uklješti sa iznenadnom superherojštinom u scenama tuča. Dramaturški se sve tretira skroz opušteno, kao da je to najnormalnija stvar na svetu, što stvara jedan zanimljiv efekat začudnosti – u jednom trenutku neobavezno ćaskanje sa ortacima na koncertu, a odmah zatim sevaju katane i raznorazna priručna oružja, bizarne superherojske moći se otkrivaju između dve gejmerske pošalice, a retko ko da podigne obrvu na sve to.

Neki O'Malleyu zameraju na previše svedenom i grubom crtežu, ali uprkos svedenosti, kad se malo naviknete, moguće je lako razlikovati sve likove, ma koliko slično delovali na prvi pogled, a O'Malley uspeva da sa malo poteza lako dočara najrazličitiji spektar emocija. Veliki broj izuzetno duhovitih situacija funkcioniše upravo po principu sadejstva teksta i crteža tj. tekst biva vizuelno potcrtan odgovarajućom emocijom. Uostalom, crtež se malko menja i evoluira (finese i nijanse) kako epizode napreduju i likovi postaju još izoštreniji, mada je teško ne zaljubiti se u Ramonu već posle prvih par kadrova. Prosto je čoveku žao što ne postoji www.amazon.rs podružnica koju bi opsluživale slatke devojke na rolerima… Digresija#5: ako ništa drugo, barem bi donekle opala piraterija jer bi ljudi sve više pazarili online, čista utopija…

SCOTT PILGRIM IS SPACED

Holivud je, kao i uvek, u žurbi. I dok strip serijal još traje film je već u pripremi. Ono što uliva nadu da će adaptacija doći kao šlag na tortu za sve fanove (a trešnjica će, pak, da bude poslednja knjižica koja će izgleda izaći posle filma) je podatak da film režira Edgar Wright Digresija#6: ako ne znate o kome pričam posramite se i pod obavezno pogledajte seriju Spaced i filmove Shaun of the Dead i Hot Fuzz… To je toliko, za promenu, logično da od toga gotovo da boli glava! Uz obilje gikovskog humora i nekad suptilno, a nekad na prvu loptu (ali uvek odmereno) protkanih pop-kulturnih referenci, Wrightov Spaced je ultimativni sitkom o ljudima u kasnim dvadesetim koji nikako da odrastu, namenjen ljudima u kasnim dvadesetim koji nikako da odrastu. Slično kao i u Scottu Pilgrimu junaci žive svoje obične “male” živote koji s vremena na vreme postanu nalik na filmofilsko-stripofilsko-gikovsku stilizaciju te iste stvarnosti. U slučaju Scotta Pilgrima to iskakanje iz realnosti je znatno naglašenije i bez zadrške, kao što su i međuodnosi junaka melodramatičniji (tinejdžerski sladunjavo, ali bez patetike). Naravno, jedno je serija, a drugo strip, ali svako ko je pogledao Spaced i pročitao Scotta Pilgrima će saglasno da klimne glavom na izbor reditelja. Ima smisla, ima smisla…

Što se podela uloga tiče sigurno da niti jedna osoba od krvi i mesa ne može da nadomesti nacrtani ideal, ali reklo bi se da Michael Cera kao Scott Pilgrim može da prođe ukoliko se pogledaju njegove prethodne uloge zblanutih tinejdžera, a čak i nekako fizički podseća na Scotta. Doduše, nadajmo se da će kao Scott biti nešto energičniji i da neće prosto reprizirati svoje uloge iz Superbad i/ili Juno tj. valjda mu to Wright neće dozvoliti već će od zblanutog tinejdžera napraviti čoveka tj. Scotta Pilgrima od krvi i mesa! Mary Elizabeth Winstead je Ramona i to takođe ima smisla. Tarantino ju je obukao kao čirlidersicu za njenu kratku ali slatku rolu u Death Proofu, a valjda će se i Wright poneti jednako fetišistički. Nezaobilzne pilotske naočari, roleri i prigodna sukljica, promenljiva boja kose… Mmmm… Možda se čak nađe mesta i za Simona Pegga i Nicka Frosta, recimo za kameo pojavljivanje kao veganska policija.

SVAKI JE SRBIN SCOTT PILGRIM

Ili bi bar želeo da bude... Tupave reference na čuvene slogane na stranu, hajde da razmotrimo za i protiv. Ko ne bi želeo da u svojim dvadesetim godinama i dalje živi tinejdžersku svakodnevicu, da ga izdržava kul gej cimer, da izlazi sa srednjoškolkom kineskog porekla Knives Chau (17 godina) (fusnota: ponavljanje ovog podatka NIJE usled nekakve opsesije sedamnaestogodišnjakinjama (mada, za D.M. ne mogu da garantujem), nego lepo pročitajte strip i biće vam jasno...) koju će potom ostaviti zbog devojke svojih snova (bukvalno), da svira bas u lokalnom rok bendu (okej, znam da bi svi da budu frontmeni, ali budimo realni…), igra video igre veći deo dana, i sve to u mirnom i ušuškanom Torontu, dok su roditelji na konstatnom putovanju po Evropi… Još kao bonus dobijete priliku da se obračunate sa bivšim momcima aktuelne devojke. I rest my case. U tom smislu Scott Pilgrim je tinejdžerski strip koji pritom nema tinejdžere za glavne junake a generalno gledano i nije namenjen samo tinejdžerima kao ciljnoj publici. Navodni paradoks zbog fakta da bi svi hteli da produže mladost odnosno svi bi mi… vidi podnaslov. Digresija#7: zaboravih na ‘protiv’…

Dakle, izbor je sledeći: Otidite na amazon ili neku drugu online prodavnicu i naručite po primerak sve četiri sveske. Teško da će vam ih isporučiti lično Ramona na kućni prag, ali bar ćete dobrano isprazniti novčanik! Ili, ako ne verujete u Deda Mraza i efikasnu poštu, prošetajte do neke domaće knjižare i po ništa manjoj ceni (zar ste sumnjali?) pazarite sopstvene primerke. Siromašni studenti koji me sigurno upravo psuju dok čitaju ove preporuke uvek mogu da ukucaju u torrent pretraživač šta treba i voila! Međutim, oni koji baaaš vole da osete papir pod prstima i ne pale se previše na konstantno uvećanje dioptrije pri buljenju u skenove, a da pritom ne žele da izdvoje nekoliko hiljada dinara… Znači, za takvu idealnu, tip-top varijantu obratite se lično našem uredniku koji će vam rado posuditi sopstvene primerke na čitanje (fusnota: ako ste žensko...). Srpsko izdanje, za sad, ne postoji, ali nada uvek umire poslednja.

Onima, pak, koji su Scotta Pilgrima već odavno apsolvirali ne preostaje ništa drugo nego da izgaraju čekajući na petu svesku koja izlazi tek 4. februara 2009. Zato, u međuvremenu možete da: 1) osnujete bend, 2) nađete kul gej cimera, 3) ubedite devojku da promeni ime u Ramona (tj. nađete devojku za početak), 4) prebijete njenog bivšeg (zlog) dečka, 5) emigrirate u Kanadu… Jednog dana bi se moglo konačno i odrasti, ali polako, da vidimo prvo šta će Scott da uradi po tom pitanju. Što mora uvek umetnost da imitira život. Hajde malo obrnutno.

Kladim se da su (skoro) svi odmah pomislili na bend. Međutim, pre benda postojao je istoimeni horor film. Dan zaljubljenih kao savršeni trenutak za malo krvoprolića tj. zašto da srca budu slomljena i da krvare samo metaforički? Elem, neću da pišem o dotičnom filmu, a neću da pišem ni o pomenutom prazniku, pošto su jedini praznici vredni spomena rođendani i Noć veštica (zbog ikonografije). Ali, zato hoću o nekim drugim filmovima. Melodrame i romantične komedije odmah ispadaju iz konkurencije. Ma koliko da su ovde pobrojani filmovi žanrovski raznoliki, svi imaju jednu zajedničku crtu - nemaju srećan kraj. To nisam unapred planirao, već sam to shvatio tek kada sam napravio ovaj kratak spisak. Sad, da li to govori nešto o meni, o filmovima, o ljubavi generalno (u filmu ili u životu) ili je tek reč o koincidenciji? No, da ne davim više, evo nekoliko filmskih preporuka za danas (i ne samo za danas), bilo da ste sami ili u društvu...

MIRACLE MILE

Film govori o apokalipsi, ali nije u pitanju metafora za raspad veze. Naprotiv. Na početku, Hari kaže sa sebe kako je oduvek bio romantični tip, samo što nikada pre nije imao nekoga sa kime bi to podelio. Međutim, Hari već na samom početku sreće Džuli, devojku svog života, i sve je savršeno da savršenije ne može biti. I vi se sad pitate u čemu je štos, cinik u vama čeka da se ovo dvoje nekako sapletu jedno o drugo, ali to se ne dešava tj. možda bi se i desilo da je vreme uspelo da učini svoje, ali vremena nema. Hari se slučajno javlja na telefon koji zvoni i saznaje da se ono ever after meri u satima tj. da će zora novog dana doneti početak nuklearnog rata. Naravno, on pokušava da pronađe Džuli... Ostatak neću prepričavati, ali meni lično je ovo najromantičniji film ikada snimljen.

THE FLY

Puno se toga može napisati o remek-delu Davida Cronenberga. Ali, osnovni razlog što pominjem film u ovom konktekstu je poslednja scena. Ko je gledao zna o čemu pričam, a ko nije (ako takvih ima) ne bih kvario kraj.

FLESH AND BONE

Primer za to da ljubav, ma koliko bila čista i iskrena, nekada ne može da pobedi sve tj. da sa kartama koje nam je život podelio nekada možemo samo da biramo između dva zla. I ma koliko da ovo zvuči fatalistički pre svega je reč o tome da lakih rešenja često nema, a nekada nam nisu dostupna ni ona koja bi nas bar donekle zadovoljila. Dennis Quaid nikad bolji u ulozi ćutljivog Arlisa, čoveka koji čitav život zakopava emocije duboko u sebi a ne sme da ih pusti na površinu znajući da će u toj bujici da se udave nevini.

MAY

Mej je neprilagođena devojka koja nije u stanju da se tek tako poveže sa drugom osobom. U večnoj (i manjkavoj) podeli na one koji u ljubav ne veruju, već jure karijeru ili nešto drugo i na one koji fanatično veruju i kojima je ljubav gotovo uvek na prvom mestu, najčešće se gube iz vida osobe koje veruju u ljubav ali ona ne veruje u njih. Njih niko ne primećuje. Ono što Mej izdvaja od sličnih pokušaja je način na koji su pomešane crna (romantična) komedija i bajkoviti horor koji klizi iz onih nešto luckastijih u one malko mračnije vode. Angela Bettis je velika glumica i njena Mej je takva da je ujedno možete voleti, plašiti je se, žaliti je...

BREAKING THE WAVES

Žrtvovanje u ime ljubavi nije uvek tako čisto i uzvišeno kako se predstavlja (posebno u filmovima), a nekada se graniči sa bolesnim. Pa ipak, da li mučnost samog čina dovodi u pitanje čistotu nečijih namera? Von Triera često optužuju da je ženomrzac zato što u svojim filmovima stavlja akcenat na žensku patnju, ali isto tako se može reći da von Trier žene posmatra kao svetice koje u sopstvenoj ženskoj iracionalnosti pronalaze humanost koja je nevidljiva za hladni, muški i religijom zatrovani svet.

THE WISDOM OF CROCODILES

Premisa je potpuno genijalna i mada ovo može zazvučati kao horor, pre svega je u pitanju drama koja se bavi neobičnim ljudskim stanjem. Stiven je neka vrsta vampira. Međutim, zaboravite na poznatu ikonografiju, pošto je on na prvi pogled kao i svaki običan čovek osim što ima neobičnu bolest krvi. Kako bi preživeo Stivenu je potrebna krv. Ženska krv. I to ne bilo kakva. Potrebna mu je krv žene koja je zaljubljena u njega. Dakle, njegov usud je da zavodi žene samo da bi ih potom iskoristio. I što je najvažnije, on ne može da dozvoli sebi da se zaljubi. Neku vrstu impresionističkog osvrta (ne bih se usudio da to nazovem kritikom) možete pročitati ovde.

HAUTE TENSION

Kod nas je ovaj film preveden kao Krvava romansa. Krv teče u potocima, a gde je romansa? Pa, pogledajte i sami, pošto bi zaista bilo zločin prepričavati film onima koji ga nisu gledali...

Baš me zanima ko se sve upecao misleći, na osnovu naslova ovog posta, da će ovo da skrene u neke lično-dnevne-bla-bla-truć vode... E, pa ništa od toga. Priče iz naslova su baš to - ektremno kratke minijature od najviše 160 slovnih mesta. Ako mislite da je nemoguće napisati toliko kratku a suvislu priču, koja će više ličiti na priču a manje na vic, i da to ima još i neki obrt, verovatno niste ni pokušali. Inspiracija je čudo. Elem, pre nekoliko godina (2004. čini mi se) za potrebe jednog konkursa napisao sam nekoliko ovakvih minijatura a ovde prilažem one najuspelije. Poigrajte se i sami, zabavno je...

RUPA

Keni se dosađivao.

Bacao je kamenje.

Pravo u rupu.

Otac je stigao kući.

“U gradu je haos!”

“Stenje pada sa neba!”

Keni ga nije slušao.

Išao je ka rupi.

Nosio je ciglu.

TERAPIJA

“Moraš kopati dublje.” govorio mu je psihijatar.

Poslušao ga je.

Bukvalno.

Sada je tu rupu valjalo napuniti.

Kada je u nju smestio doktora, počeo je da zatrpava.

PLACEBO

Polako je izvlačio špric iz svoga vrata...

 “Šta je unutra?”

“Allium Sativum.”

“A?”

“Beli Luk.”

Vampir se beživotno sruči na pod.

“Kakva naivčina.” odvrati doktor.