milosh

Novi post na blogu u novoj godini! Tekst nije u potpunosti nov, pošto je već prethodno objavljen krajem novembra u internet magazinu Frenzy Spark koji vam preporučujem za onlajn listanje i ubuduće.

Što se tiče liste meni najboljih filmova u 2011. očekujte je u toku februara (a možda i ranije), pošto čekam još dva naslova da najzad procure (Tinker Tailor Soldier Spy i The Artist) pa da zaključujem listu, ali već sad mogu da kažem da će se Melancholia naći vrlo visoko na njoj.

I srećna Nova godina svima koji, makar povremeno, prate ovaj blog, puno dobrog zdravlja i još boljih filmova želim! A sada Melancholia...

MELANCHOLIA


Zemlja je zlo. Ne treba da tugujemo zbog nje.


Melancholia je najnoviji film Larsa von Triera, ali pre detaljnije analize tog filma sledi korak unazad i podsećanje na jednu zanimljivu filmografiju...

Podela na trilogije, od kojih neke nisu ni dovršene, obuhvata tek jedan aspekt von Trierovih filmova, fokusirajući se pre svega na tematiku. Tako imamo evropsku trilogiju (The Element of Crime, Epidemic, Europa), trilogiju zlatnog srca (Breaking the Waves, Idiots, Dancer in the Dark) na koju se (tematski) direktno nadovezuje nedovršena američka trilogija (Dogville, Manderlay). Antichrist, a sada i Melancholia se tako mogu pobrojati kao dve trećine nove trilogije koja se u narativnom smislu ne bi (još) mogla tako lako opisati. Međutim, ako se koncentrišemo upravo na formu, koja je za von Triera oduvek bila jednako bitna kao i ono što kroz tu formu želi da saopšti, stvari se mogu donekle uprostiti. Von Trier je zaključno sa Europom bio do te mere zaljubljen u formu filmskog pripovedanja da je na svaki način pokušavao da vizuelno pripovedanje učini još začudnijim i složenijim, dekonstruisao je i ponovo konstruisao dok nije kreirao jedan od originalnijih filmskih kolaža u filmu Europa. Nakon toga mogao je samo da se ponavlja tako da je von Trier, nakon rada na nikad dovršenoj seriji Riget (Kraljevstvo) koja je poslužila kao svojevrsna tranziciona tačka, odlučio da u potpunosti ogoli filmski jezik, krenuvši od nule (tj. dogme), ali ne zadržavajući se na toj poziciji predugo, već nastavljajući sa eksperimentisanjem u formi. Od hiper-stilizacije u Europi, pa do potpunog napuštanje bilo kakve (čak i one podrazumevajuće) stilizacije u Breaking the Waves i naročito Idiots (njegov jedini pravi dogme film), von Trier je nastavio da se poigrava sa formom, cinično koristeći formu mjuzikla u filmu Dancer in the Dark, a zatim dolazeći do granice kada se film kao forma skoro poništava u brehtovski začudnom i minimalistički ekstremnom Dogvillu. Opet, dalje od toga nije moglo (osim varijacije na temu u nastavku Dogvilla), tako da se von Trier okrenuo daljem eksperimentisanju, poput ne baš najuspelijeg The Boss of It All, da bi sa Antichristom načinio još jedan skok u smislu manipulacije formom, a koji se u mnogome zastoji u kombinovanju rediteljskog baroka sa početka karijere i kasnijeg minimalizma.

Na neki način, Antichrist, a posebno Melancholia mogu se posmatrati i kao von Trierovi rediteljski najzreliji filmovi, u kojima je potreba za eksperimentisanjem u formi stavljena u službu simbolikom bogatog narativa; posebno u slučaju Antichrista gde je simbolika toliko bogata, pa čak i opterećujuća, da je film gotovo nemoguće posmatrati van (nekog) metaforičnog ključa. U tom smislu je Melancholia film koji, iako pripada istom estetskom i sličnom idejnom svetonazoru, uspeva da lakše „diše“, upravo zato što je reč o suštinski znatno svedenijem delu od Antichrista (iako ima više, i to ovog puta imenovanih, likova), u kome je samo simbolika u grubim crtama u prvom planu, dok su svi detalji te vrste u pozadini, a u onom „srednjem“ planu, u kome se većina toga dešava, obitavaju ljudi (tj. pre svega dve žene) koji su ujedno nosioci onog simboličkog (nalik na Antichrist), ali su istovremeno i konkretni imenovani i opipljivi ljudi, sa svim svojim vrlinama i (naročito) manama. Justine i Claire – dve sestre – predstavljaju dva suprotna gledišta – i čak je i film podeljen na dva dela koji su po njima imenovani – ali su ujedno i njihovi psihološki portreti apsolutno uverljivi; naročito onima koji nešto znaju (iz teorije, prakse ili ličnog iskustva) o kliničkoj depresiji. Melancholia, naravno, nije film o tome, ali način na koji von Trier koristi nešto što se, obzirom na neke podatke iz njegovog privatnog života, može smatrati delom ličnog iskustva, jeste nešto što je potrebno istaći, i što sigurno dodaje ovom filmu na već pomenutoj iskrenosti, odnosno ljudskosti koja uspeva da ublaži von Trierovu urođenu pretencioznost kao reditelja koji voli da provocira, šokira i impresionira publiku.

Melancholia Larsa von Triera počinje kadrom u kome Justine (Kirsten Dunst) otvara oči. Kao svojevrsna inverzija scene buđenja njen pogled je umoran, na neki čudan način uznemirujuć, i uvodi nas u oniričku sekvencu u trajanju od sedam minuta, nalik na san ili košmar, iako je „spavač“ potpuno budan a njeni snovi su jedina stvarnost koje će ne još zadugo postojati pre nego što planeta Melanholija uništi Zemlju i Univerzum konačno zaćuti. Melacnholia je jedini film koji o kraju sveta (i svega) govori iz ugla kliničke depresije, suprostavljajući to gledište onom nazovi normalnom, pri čemu reditelj otvoreno zauzima jednu stranu, ali ne zato da bi uživao u pukoj mizantropiji pretočenoj u pokretne slike, već da bi kroz ovu relativizaciju pokušao da pronađe ono zrnce iskrenosti, pa time i ljudskosti, do koje se kroz podrazumevanu, a zapravo uvek lažnu empatiju nikada ne dolazi u holivudskim filmovima koji se dotiču na prvi pogled slične tematike. Međutim, bilo kakvo dalje poređenje ovog sa drugim filmovima na temu mogućeg Smaka sveta – pa čak i kad je u pitanju njemu nominalno najsličniji Knowing –  deplasirano je, obzirom da je u njima uvek naglasak na spektaklu u kome se čak i emocije tretiraju na identičan, bombastičan način, gde je akcenat na onom opšte ljudskom koje je u konačnoj istanci lažno i sterilno, očišćeno od bilo kakve individuanosti, ma koliko ona na idejnom, pa i ideološkom planu inicijativa pojedinca bila propagirana. Melancholia se odmiče od takve opšte slike tako što se povlači u mikrokosmos jedne porodice gde kroz različite perspektive uspeva da se dotakne širokog spektra predstava i emocija koje se javljaju u susretu sa vlastitom smrtnošću.

Nakon što nam je u sedmominutnom uvodu predočen sam kraj filma, stavljeno nam je i do znanja da ovo nije film o izbavljenju, bar ne onom fizičkom, a dalji tok dešavanja nas uverava u tome da ovo nije film ni o iskupljenju. Melancholia nije čak ni film o pomirenju (sa sobom, sudbinom...), iako se dotiče toga, pošto jednoj junakinji tako nešto nije potrebno a druga do toga ne uspeva da dođe, čak ni u poslednjim sekundama. Melancholia je naprosto film o Kraju, bez toga da se krije iza nekakvih lažnih parola, praznih floskula i usiljenih katarzi. Međutim, umesto fatalizma koji bi bio sam sebi svrha, von Trier uspeva da učini ovakvo gledište neobično emotivnim, upravo zbog dve različite vizure kroz koje se suočava(mo) sa ultimativnim krajem svega. Justine (Kirsten Dunst) je na početku suočena sa, za nju, užasom svakodnevne egzistencije. To kulminira na dan tj. veče njenog sopstvenog venčanja, koje kako odmiče tako raste i njeno otuđenje spram svih, a naročito sestre Claire (Charlotte Gainsbourg), koja se trudi da sve protekne u potpunom redu, i njenog muža Johna (Kiefer Sutherland) koji je zakleti racionalista koji ne dozvoljava da bilo šta ili bilo naruši njegove planove, zatim pragmatičnog i nemilosrdnog šefa (Stellan Skarsgård) kome je sve vreme na umu posao, pa i Justininog budućeg muža Michaela (Alexander Skarsgård) koji (pokušava da) se raduje zajedničkoj budućnosti, iako sa svakim minutom svadbe kao i da sam ne veruje u to i ostavlja utisak osobe koja je upravo shvatila da se nalazi u kakvoj pozorišnoj predstavi. Njeni roditelji (Charlotte Rampling i John Hurt) takođe imaju svoje mesto u toj „predstavi“. Nije teško, zapravo je i prelako, saosećati sa Justine u tim trenucima, pa opet, iako reditelj kroz očigledan prezir prema samodovoljnoj buržoaziji, zauzima njenu stranu, to nimalo ne menja stvari kad je u pitanju njena isto tako očigledna bolest i von Trier tu ostaje bolno iskren do kraja, jer čak ni najbolje namere Justinine sestre ne mogu da postignu ništa do kontraefekta, jer ma koliko vi želeli da je neka osoba srećna ona će to još manje biti, ukoliko ona tu „sreću“ oseća poput stranog tela koje dolazi spolja, natura joj se, ugrožava je. Na isti način će tzv. normalna osoba (Claire) da reaguje na istinsko, opipljivo strano telo u vidu planete koja ugrožava Zemlju i sav život na njoj.

Prvi deo film prati Justinin slom, dok u drugom delo koji je posvećen (nazvan po) Claire, Justine se utapa u pozadinu, postaje deo apokaliptične pozornice u kojoj pronalazi mir, a njena sestra prolazi kroz svojevrsni ubrzani slom dok se, kao supruga i majka između ostalog, suočava sa idejom o kraju svega. Claire pokušava da racionalizuje ono što je racionalizovati nemoguće, skrivajući se iza sopstvene buržoaske maske koja se raspada – ona predlaže da dočekaju Kraj ispred kuće, uz vino i klasičnu muziku, a Justine je podseća na surovu realnost bezobzirno rušeći njen plan kad joj kaže da bi isto tako mogli da se svi okupe u WC-u. Pa ipak, na kraju je Justine ta koja će pokušati da pruži kratkotrajno olakšanje svom sestriću, kad već ne može da dopre do sestre. Von Trierova poenta se može tumačiti i kao trijumf cinizma, pošto obolela osoba koja ne može da izađe na kraj sa ovim svetom tako biva konačno „izlečena“ ne od svoje bolesti, već upravo od sveta koji je pritiska. No, tako bi bilo u slučaju da je on zauzeo naglašeno distanciranu poziciju iz koje bi secirao, ali pošto je empatija spram Justine više nego osetna, tako se i njegova mizantropija ovde može tumačiti pre svega kao jedno ogoljavanje, odnosno autoseciranje. Nekada te toliko mrzim, Justine, ponavlja Claire u dva navrata, i ta njena navodna mržnja je zapravo manifestacija nemoći pred iskrenim fatalizmom sopstvene sestre koji na kraju postaje i njihova zajednička realnost. Scena u kojoj Justine naga leži obasjana plavim svetlom Melanholije, dok je njena sestra posmatra iz prikrajka, na izvestan način sumira ove dve perspektive. Justine tako po prvi put nakon svadbene gungule deluje istinski opuštena, dok je Claire vidno uznemirena, a jedan od razloga je upravo ta neprirodna smirenost njene sestre.

Lars von Trier je Apokalipsu izmestio na lični plan, ali, i pored izuzetno verno dočaranih mentalnih stanja svojih junaka, nije upao u zamku psihologizacije koja postaje sama sebi svrha, već je snimio jedan vizuelno prelep i najzad drugačiji film na datu temu, film koji uprkos svoj stilizaciji i fokusu na samo dva lika, uspeva da bude istinitiji, relevantniji i emotivniji od svih, a u krajnjoj liniji i uzbudljiviji od mnogih, drugih filmova o kraju sa velikim K. Melancholia je jedan od najuspelijih von Trierovih filmova, direktan preko svake granice u svojoj postavci (počevši od naslova), ali i suptilan u svom efektu. Antichrist je šokantan i (intelektualno) provokativan, dok je Melancholia uznemirujuća na jednom drugom, nešto „skrivenijem“, ali dubljem nivou, bilo da se kao gledalac identifikujete više sa Claire ili Justine.

Ne, nije umro blog, samo je malo (više) zapostavljen. U svakom slučaju, nakon više od pola godine evo i novog posta...

Izašao je novi broj EMITORA! Tempiran za Halloween, pojavljuje se, najzad, oko mesec dana kasnije. Ako želite da proverite da li je vredelo čekati i da među prvima nabavite broj 480 čije korice krasi ovaj šarmantni my dead little alien pony, nacrtajte se u Domu omladine u ponedeljak u 19:15h

SADRŽAJ:

Reč ured­ni­ka!

PRIČE
Alek­san­dra Ra­di­če­vić — 08:23
Mi­le­na Ilić — Če­ka­ju­ći Ma­ri­nu
Iva­na Mi­la­ko­vić — Se­stri­ce se sme­ju
Sa­nja Pa­vo­še­vić Ali­sa — Po­sled­nja sve­ća

PRIKAZI
Apo­ka­lip­sa ju­če, da­nas, su­tra: Pri­če o sma­ku sve­ta (razni autori) — Uroš Meho Smiljanić
Dnev­nik po­ra­že­nih ne­i­ma­ra (Aleksandar Gatalica) — Dejan Mujanović
Ostrvo prokletih (Đorđe Bajić) — Aleksandar Harvester Janjić

LINGVISTIKA?
Đorđe Stojanović: Jezici u "Gospodaru prstenova“

FLICKER
HBO’s Ga­me of Thro­nes — Ivan Nightflier Jovanović
Season of the Drive Angry Witch — Aleksandar Harvester Janjić
Transformers: Dark of the Moon — Aleksandar Janjić / Miloš Cvetković

ured­nik: Mi­loš Cvet­ko­vić;
sa­rad­ni­ci na bro­ju: vi­di sa­dr­žaj;
pre­lom: Žar­ko Mi­li­će­vić;
na­slov­ni­ca: Marina Vasić (http://marinavasic.blogspot.com/)

a evo je i reč urednika u celosti:

Novi broj Emitora! Da, dragi čitaoče, znam (nadam se) da niste idiot i da znate (imate maglovitu predstavu) šta držite u rukama (zubima), te vam ne treba pojašnjenje sa sve znakom uzvika (!). To ja kažem samom sebi, zato što ne mogu da poverujem da je prošlo svega šest meseci od prethodnog broja a još smo i u istoj godini, zaboga! Prethodni broj bio je uskršnji a ovaj je noćnoveštičiji. Odgovorno tvrdim da je ova vrsta praznične sinhronizacije potpuno nenamerna i ničim izazvana!

Baš kao i zajednička nit koja povezuje većinu priča.

Ali, prvo moram nešto da vam saopštim... Novi Emitor je trudan! Sad se pitate kako je to uopšte moguće, a neki od vas će se zapitati i ko je dođavola otac? A u stvari sve to nije toliko ni bitno – da li se tatica odaziva na ime Inspiracija ili nekako drugačije, ionako je čas tu a čas nije, a ni alimentaciju ne plaća, nije baš primer za oca godine... Bitne su ponosne mame i njihova čeda! Dve autorke debituju u ovom broju, a to su: Aleksandra Radičević (autorka romana Čudno čudo gospodina Junasa Ž. Nj. Kotura, čudaka) pričom 08:23, i Milena Ilić (urednica internet magazina Libartes) pričom ČEKAJUĆI MARINU. Druge dve autorke već su imale čast da se nađu među stranicama Emitora, te ih ne treba posebno predstavljati (odnosno neće dobiti zagrade), a to su: Ivana Milaković i priča SESTRICE SE SMEJU, i Sanja Pavošević Alisa koja se ovaj put predstavlja pričom POSLEDNJA SVEĆA. Razlog za trudničke metafore, na koje neki već siguran sam gunđaju, jeste znatno zanimljiviji od mog pokušaja humora, a stvar je u tome da su priče u ovom broju skoro pa tematske, odnosno tri od četiri autorke su, nemajući pojma o drugim pričama i bez ikakve uredničke sugestije, napisale (sjajne) priče koje se manje ili više, metaforično, ironično ili hororično, dotiču trudnoće i rađanja. Zanimljiva koincidencija ili (još jedan) dokaz za tezu da su žene počele da razvijaju kolektivnu svest što će biti uvod u nesumnjivo jezivu i apokaliptičnu budućnost, tako da moramo nešto da preduzmemo dok ne bude prekasno i...

U redu je, smirio sam se.

Pored priča tu je i magazinski deo Emitora, odnosno testosteronska sekcija u ovom slučaju. Naravno, oni koji bace pogled na većinu imena koja se tu pojavljuju grohotom će se nasmejati na ovu kvalifikaciju, dok će se taj smeh, nadajmo se, nastaviti i tokom čitanja izvanredno duhovitih, povremeno pronicljivih a nekad čak i pismenih tekstova na različite teme. Izdvajam tradicionalni (i tradicionalno obiman) osvrt Uroša Meha Smiljanića na najnoviju antologiju koju je priredio Goran Skrobonja, kao i Harvestera koji izjavljuje ljubav Nikolasu Kejdžu.

Čitamo se za neki naredni praznik, kao što je npr. ovogodišnji Smak Sveta!*

Do Emitora…

*naravno da sam mislio na onaj naredne godine i naravno da je ova greška ostala u originalnom tekstu

"Bez bolesti nema umetnosti."

Son of Man

U podnaslovu knjižice (12x17cm) upečatljivog naslova, koji je smišljen kao sjajna parafraza replike iz kultnog domaćeg filma, ali i kao dobro sredstvo za zbunjivanje knjižara, stoji: Abraxasov vodič niz dokumentarni film. Odmah treba reći i svima razjasniti da ne očekujete klasičnu zbirku eseja na filmske teme (pristup materiji je anti-akademski u najboljem smislu reči), pa ko zbog toga kupuje knjigu neka odmah odustane, ali zato oni širih vidika mogu da uživaju u potpuno unikatnoj formi i bogatom sadržaju. Abraxas je umetničko-blogovsko ime Bojana Pandže poznatijeg na internetu još i kao Son of Man, za prijatelje Sin, i ova knjiga predstavlja zbirku od 58 postova  (ako se nisam zabrojao) nastalih u proteklih nekoliko godina u različitim stanjima svesti (vidi: o autoru na kraju knjige).

Ne znam koliko je ta varijanta sa knjigom koja je proizašla iz bloga do sada rabljena kod nas, ali mi od svetskih primera pada na pamet kultni net kritičar Vern i njegove dve knjige filmskih kritika, ali ono u čemu se Sin izdvaja u odnosu na pomenutog Verna je i razlog što se ova knjiga mirne duše može preporučiti i onima koje dokumentarni film ne zanima toliko: U pitanju je brutalno iskreno, zabavno i tok-svesti-nepredvidivo seciranje sebe samog. A kakve to veze ima sa dokumentarcima? Tematski posmatrano u ovoj knjizi su zastupljeni samo oni naslovi koji korenspodiraju sa poetikom/patologijom njenog autora i tu nema skretanja: priče o autsajderima, ludacima, serijskim ubicama, žrtvama i zločincima, samoubicama, umetnicima, čudacima, religioznim fanaticima, prorocima, uživaocima droga, zatvorenicima, avanturistima, filozofima... To je ona zajednička nit koja objedinjuje one nešto poznatije filmove kao što su: "Paradise Lost", "The Bridge", "Capturing the Friedmans", "Touching the Void", "The King of Kong"... i one druge (većina) od kojih će neki predstavljati malo otkrovenje za sve ljubitelje filmova u kojima je stvarnost čudnija od fikcije. Filmske priče o životu stvarnih ljudi prožete su životnim pričama autora. Sve je to dato bez nekog preteranog reda, a čini se i  bez prethodnog osmišljavanja, već po principu slobodnih asocijacija, započet (i često nedovršen) osvrt na neki konkretan film postaje okidač za intimni dnevnik napisan u direktnom, sirovom, bez  i malo foliranja stilu kakav npr. Marko Vidojković i slični pozer-emulatori devedesetih mogu samo da sanjaju. Dakle, u priči o 58 filmskih dokumentaraca nalazi se zarobljen fascinantni dokumentarac u prozi  (tj. skica istog) o životu autora u psihodeličnom paklu zvanom Srbija. Jedno se savršeno uklapa u drugo i nadopunjuje, pošto je za iskrenu priču o autentičnom ludilu potreban neko ko i sam nosi tu žicu ludila u sebi a dovoljno je sposoban i talentovan da je koliko-toliko ukroti. Ova knjiga je tako i odličan prilog tezi da u svetu u kome živimo svaka istinska radoznalost duha ne može da pobegne od prefiksa: morbidna.

Objektivnost ne postoji među redovima ove knjige i autor vam se sve vreme unosi u lice, ali to čini bez ikakve zadnje namere i pretenzije. Neke to može isprva odbiti, ali uz malo dobro volje mislim da će svako pronaći nešto gde će se bar malo prepoznati, čak i da su vam skoro sva opisana iskustva strana (kao meni) i da su vam neki stavovi autora diskutabilni (ili nedovoljno jasni). Neki od vrhunaca predstavljaju poglavlja o filmovima: "I Was Possessed by God" (i hororično-urnebesna lična priča o eksperimentisanju sa atropinom), "Collectors" (ljudska fasciniranost zločinom i smrću), "Abnormal Psychology - Personality Disorders" (obogaćeno empatijskim uvidom u problematiku koji nedostaje mnogim navodno normalnim ljudima), "Boy Interrupted" i "The Bridge" (filmovi koji se bave činom samoubistva i onom što mu prethodi), "Behind the Mask" (dokumentarac o Animal Liberation Frontu na koji se nadovezuje priča o sličnim pokušajima ovakvih akcija kod nas ali i akcija i demonstracija u Srbiji uopšte), "Nietzsche and the Nazis" (keywords: Niče, naci-ološ, Zorica Brunclik), "Hoffman's Potion - The Pioneers of LSD" (ili Fear and Loathing in Košutnjak), a tu je i "Joy Division" (muzički intermeco da bar malčice razbije sav taj mrak, plus što saznajemo da je Sin jedna u suštini nežna duša koja seče vene na Morisija).

To je ukratko ono što možete da očekujete, a kome to nije bilo dosta...

Bonus 1: Kratki citati iz dva poglavlja:

"Jebote bre, po ovom dokumentarcu, ovi Amerikanci u sve stavljaju beli luk, mada ni mi nismo puno bolji, ali ja ga npr. najćešće izbegavam jer mi stvara apokaliptičnu gorušicu, nije mi dobro uopšte, i jedini put kad sam spreman da žrtvujem svoj želudac za stvar, je kad keva pravi boraniju, jer jebeš boraniju bez luka beloga, bez zajebancije. Eh, sad se setih još jedne situacije, kada je npr. sočivo na meniju, pa se turi malo zejtina sa belim lukom, e to je pravo zezanje, nit' jeftinije hrane nit' moćnijeg okusa. Sočivo konza, vaistinu konza."

"The najsuroviji dokumentarac, onako baš da razdrma sve emocije, da vam nije dobro al' uopšte posle gledanja, ali ne u negativnom kontekstu, jer u isto vreme izaziva i pozitivne i negativne emocije, i to kad te preplavi samo cepaju fleševi sa sviju strana. Ja sam se osećao nekako čudno i spokojno pred sam kraj filma i satima nakon gledanja. Znači, neponovljivo iskustvo kako jedan dokumentarac može da utiče na psihu, da te dovede do nekakvog duševnog mira i pomirenja sa tom sudbinom koja je neumitna, jer SMRT nas sve pre ili kasnije čeka, tako da ovaj dokumentarac može dosta da pomogne npr. ljudima koji su imali nekada u životu suicidne ideje ili pokušaje samoubistva, a npr. to ih i dalje kopka, znači nisu raščistili sa tim, i dalje ih goni ta misao."

Bonus 2: Izveštaj sa promocije u Zrenjaninu.

Ovaj put ne prikazujem već najavljujem. Upravo je izašla iz štampe antologija priča koju je priredio Goran Skrobonja na temu: priče o smaku sveta. Prethodno su u izdanju Paladina objavljene antologije "Beli šum" (priče o televiziji) i "Istinite laži" (priče o urbanim legendama).

Knjiga će od 16 maja moći da se kupi u beogradskim knjižarama: Beopolis, Alan Ford i Zepter, dok će se u većim knjižarskim lancima naći do kraja meseca. Knjiga se može poručiti i direktno od izdavača.

Prva zvanična promocija antologije "Apokalipsa juče, danas, sutra" biće održana početkom juna u Beogradu u knjižari Delfi SKC.

25 priča na 666 stranica:

Adrijan Sarajlija, "Berlin Bob"
Damir Mikloš, "Majka svih šuma"
Milivoj Anđelković, "Dvostruki razlog male braće"
Miloš Cvetković, "Rimejk"
Marijan Cvetanović, "Stavrofor Kiprijan"
Ranko Trifković, "Šume bosanske"
Darko Tuševljaković, "Napolju nema nikoga"
Nastasja Pisarev, "Pepeo je tiho zasipao grad i ovu, poslednju noć"
Biljana Malešević, "Četiri jahača evolucije"
Ilija Bakić, "Buđenje, creva, put"
Oto Oltvanji, "Budi mi silan i dobro mi stoj"
Aleksandar Gatalica, "Vek"
Slobodan Škerović, "Pisma vanzemaljcu"
Goran Skrobonja, "Marta"
Đorđe Pisarev, "In vitam aeternam"
Dejan Ognjanović, "Jama"
Sanja Pavošević Alisa, "Poslednja priča za svet"
Zoran Pešić Sigma, "Priča o maloj vrani"
Neda Mandić Spasojević, "Direrova poseta"
Petar Petrović, "Sisaj, sisaj, sisaj"
Pavle Zelić, "Dodiri"
Filip Rogović, "Ružni su nam unutarnji organi"
Ratko Radunović, "Pozna jesen u Lurdu"
Aleksandar Žiljak, "Čopor"
Vladimir Lazović i Ivan Nešić, "U temeljima"

Nakon sramotno duge pauze od deset meseci evo ga najzad novi broj Emitora. Svojevrsni uskršnji broj, pa je i naslovnica u skladu sa tim. Ovog veselog zeku možete nabaviti od ponedeljka ako svratite u Dom omladine od 19h na tribinu društva Lazar Komarčić koja će biti posvećena piscu Denu Simonsu i gde će govoriti: Oto Oltvanji, Sebastian Adanko i Goran Skrobonja. Ukoliko iz nekog razloga ne možete da dođete u ponedeljak, novi Emitor će biti u prodaji u knjižari Tardis a vrlo verovatno ću i ja imati nekoliko brojeva pri sebi, pa ako neko naleti na mene u gradu... Umesto reči urednika koju sam ovaj put preskočio (osim ako Žarko nije nešto napisao umesto mene) prilažem ovde nešto još važnije a to je sadržaj novog broja:

PRIČE:
SEME, Miloš Pavlović
KENTAUR, Nikola Gocić
THE MIND IS A TERRIBLE THING TO TASTE, Sergej Stanković

TEORIJA:
Fraktalni manifest – Slobodan Škerović
Vreme i ljubav i ljubav kao vremeplov – Bojan Milojević
Pradede roda robotskoga – Bojan Milojević
Krajevima krajeva – Bojan Milojević

INTERVJU:
SM Stirling, kanadski SF pisac istaknut u podžanru alternativne istorije
intervju vodio: Ivan Jovanović

PRIKAZI:
Tabor na Kidisu (Radmilo Anđelković) – Miloš Cvetković
Senka naše želje (Darko Tuševljaković) – Miloš Cvetković
 
FLICKER:
INCEPTION – Uroš Meho Smiljanić
MISFITS – Uroš Meho Smiljanić
PIRANHA – Aleksandar Harvester Janjić
RESIDENT EVIL: AFTERLIFE – Aleksandar Harvester Janjić
TWILIGHT: ECLIPSE – Aleksandar Harvester Janjić

naslovnica: Đorđe Krajnović

Sve vaše tekstove, priče i druge priloge, kao i predloge, kritike a možda čak i pohvale šaljite na: lazarkomarcic@yahoo.com

SENKA NAŠE ŽELJE debitantski je roman Darka Tuševljakovića koji iza sebe ima dovoljno kratkih i nešto dužih priča da popuni jednu solidnu zbirku. Zapravo, i sam roman je nastao iz jedne duže priče po imenu "Stvari koje želimo" koja je objavljena 2005. u Emitoru 451 posvećenom Reju Bredberiju. U međuvremenu, neki junaci su ne samo promenili imena već su im i životi postali znatno zamršeniji i bogatiji a mesto dešavanja je postalo konkretnije; priča je nadrasla početne okvire i tako smo pet godina kasnije dobili ovaj roman (u izdanju Čarobne knjige 2010.) koji predstavlja više nego solidan debi za pisca koji je njime zagazio u vode nešto mračnije fantastike i oslobodio se prefiksa naučna (makar privremeno), ali je ostao veran sopstvenoj poetici. Ko je čitao prethodne Darkove priče zna otprilike o čemu pričam, ko nije neka potraži priče kao što su: "Ostrvljani" (Znak Sagite 11), "Uspon planinom pogrešnih postupaka" (Emitor 444), "Nema molitve za umiruće" (Ugriz strasti - priče erotske fantastike), "Anđeli na arhitekturi" (Beli šum - antologija priča o televiziji), "Dok ne dođu šejtani" (Istinite laži - priče o urbanim legendama), Srećna Nova godina, Navigator...

SENKA NAŠE ŽELJE pre svega je roman koji govori o odrastanju. Jesenja atmosfera romana odnosi se kako na jedno (sudbonosno) leto na izmaku tako i na promenu godišnjih doba u životu glavnog junaka - dečaka Danijela koji odrasta u Pančevu i mašta o ostatku sveta. Gorivo koje napaja motore njegove imaginacije su priče o misterioznom stricu koga dečak nikada nije upoznao i koje polako poprimaju već mitske dimenzije. Jednog dana stric se posle više godina iznenada vraća kući i stvari se nadalje prilično komplikuju. Međutim, rušenje dečačkih iluzija najmanji je od problema s kojima će Danijel morati da se suoči u preplitanju zakopanih tajni iz prošlosti i jezivih prikaza koje vrebaju čak i u toplom porodičnom domu.

Danijel je i naš narator i pripoveda nam ovu priču u trenutku kada su opisana dešavanja za njega već davna prošlost. Već u prvoj rečenici Danijel kaže: "Jednom je neko mudar rekao da prošlost ne treba oživljavati, jer se usput veoma lako ubije budućnost..." Prošlost se odnosi na priču koja sledi, ali isto tako i na još davniju prošlost, čije je oživljavanje dovelo do spleta događaja koji su za Danijela tokom godina postali deo lične mračne prošlosti koje u njegovom slučaju nije ni potrebno oživljavati, pošto ga ona u stopu prati. Međutim, postavlja se pitanje koliko uopšte ovaj prolog od par stranica ima svoju svrhu sem toga da naš pripovedač zauzme busiju iz koje će početi reminiscencija. Naime, (suvišni) prolog je nalik na belešku iz Danijelovog dnevnika koja je pre svega namenjena njemu samom a na koju smo slučajno naleteli.  Priča za nas počinje od glave druge u kojoj prva rečenica glasi: "Moj stric je hteo da bude pilot."

Možda i najveća vrlina ovog romana je atmosfera koja snažno evocira spisateljski duh gore pomenutog Reja Bredberija (naročito njegovog romana "Nešto nam se zlo privlači"), dok je Pančevo, oslikano iz ugla glavnog junaka, nalik na neki od gradića iz priča i romana Stivena Kinga - grad koji poseduje neku svoju specifičnu magiju i skrivenu istoriju koja povremeno procuri kroz neku od pukotina u na prvi pogled tako običnoj svakodnevici jedne uspavane varoši. I dok King najčešće izmaštava mesta koja poput  Castle Rocka žive isključivo na stranicama njegovih dela, Tuševljaković se odlučio za možda nešto teži put i oneobičio jedan postojeći grad koristeći neke poznate lokacije kao što je zgrada stare svilare koja bitno figurira u romanu.

Kad je reč o prelomnom događaju, dolazak strica i "prtljag" koji on sa sobom nosi na sličan način unosi nemir u život porodice Isakov kao i pojava strica Frenka u Barkerovom "The Hellbound Heart" ("Hellraiser" u filmskoj verziji). Ova paralela je i previše upadljiva da bi bila slučajna iako se ovaj motiv sreće i u mnogim drugim klasicima, u i izvan žanra, kao što je i Hičkokov film "Senka sumnje". Međutim, Tuševljaković se za razliku od Barkera odlučuje za jedan suptilniji pristup - naglasak je na misteriji (umesto na eksplicitnijem hororu) i tihoj jezi koja sve više potresa Danijela i njemu bliske i drage osobe.

Ono što najviše štrči u romanu - a donekle se može opravdati nedostatkom iskustva kad je reč o dužoj formi - jeste način na koji je konstruisan zaplet u kome se oseća izvesna izveštačenost, posebno kad je reč o pojedinim žanrovskim konvencijama koje u dobroj meri ostaju upravo to, umesto da zažive kao organski deo izmaštanog sveta. Uvođenje "mističnog stranca" (u ovom slučaju stare ciganke), koji će pomoći glavnom junaku da spozna šta se zapravo dešava i pomoći mu da se isplete iz svega, nije dovoljno ubedljivo, iako je Tuševljaković pokušao da to postavi kao integralni deo zapleta (dalje detaljisanje bi već bilo spojlerično). Ono što je u svemu tome ipak pohvalno je što i pored svih žanrovskih mehanizama Tuševljaković ipak izbegava deus ex machina rešenje koje bi omogućilo da se sve previše uredno složi i završi. Prava snaga Tuševljakovićevog pripovedanja ostaje u vođenju glavnog junaka na trnovitom putu odrastanja i sazrevanja. U tom smislu roman je dosledno vođen sve do samog kraja, pa i iza kraja u epilogu koji slično prologu deluje suvišno (ili bar predugo), ali je njegova funkcija ovde da se oprostimo sa junacima tj. da se pisac pre svega oprosti sa Danijelom. Oni koji zameraju Tuševljakoviću na višku patetike u njegovim delima verovatno će naći povoda da gunđaju čitajući i ovaj roman, ali ipak u jednoj manjoj meri. Naročito ako preskoče prolog i prvu polovinu epiloga.

SENKA NAŠE ŽELJE ukratko bi se mogao sumirati kao roman o odrastanju kome ne manjka hororičnog ugođaja i u kome su izmešana melanholija, seta, pa i sentimentalnost spram prošlosti u kojoj za sva vremena ostaju zarobljeni neki dragoceni, nostalgični ali i mračni trenuci. Oni kojih se rado sećamo i oni koji nas progone...

"Da nisam klovn bio bih ubica."

"I ja."

Poslednji cirkus ("Balada triste de trompeta" u originalu) najnoviji je film Aleksa de la Iglesije. Ludi španac nas je već navikao na crnji humor i likove koji su toliko izopačeni, zabavni, živopisni i nadasve puni života da ih morate voleti (iako bi da ih negde sretnete smesta vrišteći pobegli). Nakon "Ferpektnog zločina" koji je bio tek solidan i razočaravajućih "Ubistva na Oksfordu," Iglesija se vratio sa u svakom pogledu preteranim filmom (u najboljem smislu reči) koji karikira stvarnost dovodeći je na rub groteske odakle je gura u ponor ludački se cereći.

trejler

Možda će nekome zvučati čudno ocena da je "Poslednji cirkus" pre svega melodrama. Međutim, i Hičkok je snimao melodrame koje su uspevale da dobrano prodrmaju i šokiraju publiku a Hičkok je tek jedan od mnogih uzora za rediteljski rukopis koji je u ovom filmu naročito kitnjast, te će neko imati i asocijacije na kakvu dementnu verziju Felinija ili zlog blizanca Tima Bartona, ali nezahvalno bi bilo previše insistirati na poređenjima pošto je "Poslednji cirkus" sasvim logičan produžetak rediteljskog opusa među kojima su filmovi kao što su: "Mutanti u akciji", "Perdita Durango", "Dan zveri" (remek-delo), "Grešna zajednica"... To je ta ista estetika, neobuzdani smisao za humor bez ikakvih etičkih stega i princip bombardovanja gledalaca konstantnim dešavanjima koja su najčešće iz kategorije: ne mogu da verujem šta upravo gledam. Međutim, sve to ima svoju poentu i nije tek  rediteljsko iživljavanje. Iako, mnoge scene su naprosto urnebesne same po sebi, posebno za ljubitelje kvalitetnog crnog humora.

Prolog je smešten u trenutku kada frankisti dolaze na vlast u Španiji. Cirkuska predstava tako u tren oka postaje uvod u krvavi obračun na ulicama Madrida sa sve klovnom (uvek zabavni Santiago Segura) koji vitla mačetom dok krv pršti na sve strane. Glavni junak je klovnov sin - Havier. Godinama kasnije Havier (Carlos Areces) i sam postaje klovn i to tužni klovn. Njegov poziv je manje stvar izbora a više sudbinskog usmerenja koje je mali Havier dobio od svog ludog oca na samrti. Budući da sam nije imao normalno detinjstvo njegov usud je da nastavi sa patnjom u ulozi tužnog klovna, asistenta glavnom klovnu Serhiu (Antonio de la Torre). Havierova uloga je da prima udarce, biva ismevan i završava kao punchline u predstavi koju vodi Serhio. Život imitira cirkus, ili je obrnuto...

"Poslednji cirkus" je savršen film za sve koji imaju (sasvim opravdan) strah od klovnova i posmatraju cirkus kao nešto u osnovi gnusno i jezivo - gde na svakoj predstavi publika dobija jednu dozu groteskno karikiranih emocija i jeftine zabave u šarenom pakovanju, dok ispod svega toga kuca tempirana bomba čije sumbliminalno kuckanje na svakoj predstavi čini čitavu igrariju još morbidnije privlačnijom. U osnovi svega se pak nalazi jedna neobična ljubavna priča koja je, u skladu sa prethodno pomenutim svetonazorom, utemeljena u stalnoj rastrzanosti (i neodvojivosti) između strasti i nasilja / smeha i plača. Nakon prvog susreta između Haviera i Serhia, kad njih dvojica izgovore gore citirane reči, počinje da se gradi konstatna tenzija između manijakalnog Serhia i zatvorenog Haviera. Katalizator za konačnu eksploziju je, naravno, jedna žena. Bizarni ljubavni trougao između Haviera, Serhia i njegove devojke Natalije (Carolina Bang) predstavlja svojevrsnu hipertrofiju i promišljeno karikiranje muško-ženskih odnosa. Pošto Serhio pokaže svoju nasilnu stranu Havier uzima za sebe ulogu zaštitnika, da bi smesta postao svestan neprijatne istine u vezi sa sado-mazohističkim odnosom Serhia i Natalije. Iglesija je sve to uspeo da sažme u jednu sjajnu scenu kada Natalija, nakon što se osvesti posle batina, s uživanjem lizne sopstvenu krv. Međutim, sve se to može posmatrati i kao jedna tipična situacija koja je samo namerno karikirana i pojačana: Žena koja uživa u strasti od koje će, i toga je i sama svesna, jednog dana stradati. Muškarac koji je voli ali koji će je, i toga je i sam svestan, jednog dana ubiti. I kao treći krak tu je drugi muškarac kao (naizgled) potpuna suprotnost ovom prvom, koji i sam u sopstvenoj naivnosti bude usisan u vrtlog, nesvestan da takva situacija ne može da ima srećan kraj. Sve to, samo sa dva klovna i igračicom na trapezu.

Iglesija se od tog trenutka odlučuje za neka pomalo neočekivana skretanja koja su i dalje u skladu sa tonom filma, ali se mogu shvatiti i osetiti kao svojevrsno rasplinjavanje. S druge strane, ovu priču je moguće posmatrati i u jednom drugom kontekstu kao svojevrsnu alegoriju koja kroz odnos troje junaka govori o burnoj španskoj istoriji (na koju se i dalje referiše tokom filma) i u tom smislu je razumljiva  želja Iglesie da neke stvari potcrta i poveže sa prologom. Međutim, i pored prisutne simbolike ova vrsta čitanja je nešto što se naprosto ne nameće po sebi i moguće je u filmu uživati uz gotovo potpuno ignorisanje ovog (upitno je koliko uopšte uspelog) pokušaja Iglesije da filmu podari još jedan značenjski nivo. Dakle, vratimo se na grotesknu melodramu i dva luda klovna koji se bore sve do istrebljenja...

Završnica je spektakularna u svakom smislu. Nešto nalik na čudan spoj "Vrtoglavice" i Bartonovog "Betmena". Havier i Serhio ulaze u obračun fizički transformisani.  Jedan unakažen drugi samounakažen. Međutim, ta promena se pokazuje kao tek još jedan sloj šminke, iako su ožiljci itekako pravi. Havier pronalazi u sebi onu naizgled surovu i manijakalnu crtu dok se Serhio suočava sa za njega novim osećajem samosažaljenja, samo da bi na kraju sve to postalo nebitno. Od uloga srećnog odnosno tužnog klovna nije moguće pobeći. Havier i Serhio na kraju ostaju ono što su uvek i bili samo  sada u potpunosti ogoljeni i svedeni na smeh, suze i krv. Završna scena tako na najbolji način sumira čitav film dok se na ciničan način sugeriše kako je u biti čovekove podvojenosti podela na mračnu i mračniju stranu. Koja je koja odlučite sami.

Ono što im je zajedničko je izvesna klovnovska crta...

Evo ga i poslednji izveštaj sa pre dva dana završenog Festa. Umesto u nedelju kačim ga danas pošto sam čekao da mi se još malo slegnu utisci oko jednog filma o kome će ovde najviše biti reči.

Od filmova koje sam, nažalost, propustio tu su pre svega Incendies (Zgarišta) i Des hommes et des dieux (O bogovima i ljudima). Ovaj prvi su mnogi nahvalili kao jedan od najboljih filmova na Festu, dok ovaj drugi od 11. marta kreće u bioskope, pa eto prilike za popravni.

Dakle, pogledao sam još i...

Der kameramorder (Kamera smrti) je mađarsko-austrijska mešavina drame i trilera. Prilično dobar film koji podseća na Hanekeovo bavljenje onom mračnijom stranom ljudske prirode, s tom bitnom razlikom što ovde nema tog nadobudnog gledanja s visine od strane reditelja koje, po meni, skoro pa obesmišljava većinu Hanekeovih filmova. Film se bavi grupicom ljudi (dva para) koji pokušavaju da uživaju u vikendu u prirodi što im otežava činjenica da je troje dece nestalo u blizini i da je ubica možda upravo među njima. Međutim, umesto naglaska na trileru (što bi siguran sam bio slučaj u američkom rimejku) ovo je pre svega jedna opora drama koja se bavi pitanjem poverenja.

Detektiv Di i misterija fantomskog plamena je film koga treba videti u bioskopu. Tsui Hark je ovde izmešao raskošni istorijski spektakl, kung-fu i detektivski film, uz zanimljivo poigravanje s fantastikom. U tom smislu film se može porediti sa najnovijom holivudskom verzijom "Šerloka Holmsa". Ono što se filmu može zameriti je pretrpanost, kako kad je reč o različitim obrtima među likovima, tako i kad počnu da se ređaju vizuelno svakako zanimljive ali i sumanute scene od kojih jedna uključuje i kung-fu tuču sa jelenima. Kao misterija "Detektiv Di" je polovično uspeo, pošto su naučna objašnjenja za ono što isprva deluje kao magija gotovo jednako bizarna a i odnosi među likovima povremeno deluju konfuzno, međutim, film ni u jednom trenutku nije dosadan, izuzetno je lep za oko i predstavlja svojevrsno osveženje u odnosu na onu drugu uobičajenu vrstu blokbastera koja dolazi sa zapada.

Neprijatelj Dejana Zečevića je film koji je uspeo da me istovremeno obraduje i razočara. Istina, kako vreme prolazi čaša mi je više polupuna no poluprazna, ali ostaje činjenica da je ovo ujedno jedan od boljih primera za kvalitetan žanrovski film u domaćoj kinematografiji, ali i propuštena prilika za nešto još više. "Neprijatelj" je ona vrsta žanrovskog film koji je moguće preporučiti i onima koji ne vole horor i koji možda ne bi ni primetili da su Dejan Zečević i scenarista Đorđe Milosavljević za osnovu uzeli jedan inostrani klasik žanra a to je "The Thing" (Stvor) Johna Carpentera. Grupica vojnika negde u Bosni, sedam dana nakon potpisanog mira, bavi se uklanjanjem mina. Smešteni su u polurazrušenu kuću usred nedođije i čekaju na smenu koja nikako da se pojavi. U obližnjoj fabrici pronalaze zazidanog čoveka (Tihomir Stanić) čija pojava počinje da unosi razdor među vojnicima dok paranoja raste kako se leševi gomilaju... "Neprijatelj" je najzreliji Zečevićev film i čisto zanatski posmatrano najbolji. Ono što najbolje funkcioniše u filmu je sam koncept i način na koji je dramaturški okvir iz "Stvora" (pa čak i aluzije na neke vrlo konkretne scene...) lokalizovan i adaptiran na ovu konkretnu priču. Tihomir Stanić je odličan u ulozi nepoznatog čoveka koji već od prve sekunde ostavlja utisak pretnje iako je sve vreme miran i poslušan, (preterano) slatkorečiv i uljudan. Izuzetno efektna uloga bez koje ovaj film ne bi funkcionisao, pošto je Zečević sve vreme ambivalentan kad je reč o tome šta se dešava tj. da li je Đavo tu među vojnicima ili  pak (simbolično) u njima samima. Ono što još treba istaći je da "Neprijatelj" nije ratni film na kakav smo ovde navikli, pošto se naprosto ne dotiče političkog i ideološkog konteksta konkretnog sukoba već stavlja akcenat na ono opšte (ne)ljudsko, mada istovremeno ne beži od lokalnog kolorita koji pomaže da čitava priča ima ipak neko utemeljenje u realnosti i da nije tek zanimljiva stilska vežba. Ono što u "Neprijatelju" škripi je uglavnom na mikroplanu i više se tiče scenarija nego režije. Likovi, pojedini dijalozi, situacije, motivacije... su naprosto nedovoljno promišljeni, razrađeni i povezani, pa tako i dešavanja povremeno deluju previše nasumično. Pored Stanića ostali glumci su uglavnom korektni, iako nekad izgovaraju previše izveštačene replike a jedini problem je Vuk Kostić, pošto bi upravo njegov lik (jedan od dvojice glavnih junaka) trebalo da bude onaj o kome najviše i saznamo i za njega se vežemo. U teoriji. Pošto je u praksi to naprosto nemoguće zbog glumca koji se u najboljem slučaju (kao npr. ovde) može samo tolerisati. Što se ostalih vojnika tiče, ipak su to više skice nego što su likovi, pa samim tim i njihove međusobne trzavice ne deluju toliko ubedljivo i pojedine scene kao da više služe da se stigne do određene kontrolne tačke u zapletu/raspletu nego što sve to organski proističe jedno iz drugog. Nešto slično se može reći i za prilično usiljeno ubacivanje jedinog ženskog lika koji je tu više kao svojevrsni plot device. Međutim, koliko god da su Zečević i Milosavljević bili nemarni na nivou pojedinih bitnih detalja, film je kao celina dovoljno zanimljiv da ga je moguće preporučiti. Meni lično "T.T. Sindrom" je i dalje najdraži Zečevićev film, iako je "Neprijatelj" zanatski dosta izbrušenije i ambicioznije delo, koje se obraća znatno široj publici. Dakle, nakon par dana razmišljanja (a čim me neki film uopšte potakne da o njemu mislim  to je kompliment po sebi), konačni utisak je nešto bolji, mada se i dalje malo nerviram što je ogroman potencijal koji jedna ovakva priča nosi - kako kad je reč o konotativnom značenju tako i kad je u pitanju sam žanr - ostao do kraja neiskorišćen.

Još jedno (nešto detaljnije) viđenje "Neprijatelja" možete pročitati ovde.

Evo i drugog izveštaja sa aktuelnog Festa. U ovih nekoliko dana nisam pogledao previše filmova, ali je zato većina bila vredna potrošenog vremena. Da počnem sa onim manje dobrim vestima...

3, novi film Toma Tykwera je ta loša vest, bar za mene. Tykwer se već dokazao kao jedan od interesantnijih reditelja svoje generacije i kao neko ko može vrlo lako da na jednom mestu spoji tzv. umetnički (da ne kažem festivalski) i repertoarski film. Međutim, ovo je upravo ona vrsta  filma od kakvog strepim kad gledam nečije debitantsko (ne)delo. Dobra režija tu ne pomaže previše. "Tri " bih mogao okarakterisati (što sam u jednom sms-u tokom gledanja filma i učinio) kao: pretencioznu klimakteričnu hipstersku dramu bez meni vidljive poente koja nikako da se završi. Ovo je film o ljudima na pragu četrdesetih godina, o njihovih ličnim neurozama i životnim lomovima koji stvaraju pukotine i u njihovoj vezi... Prelomna tačka nastaje u trenutku kad oboje nađu zajedničkog ljubavnika, pri čemu niti jedno od njih dvoje ne zna za prevaru ovog drugog. Ovo ne zvuči tako loše, ali ili ja nisam u stanju da razumem svu tu "komplikovanost" modernih veza ili je ovo zapravo jedan naporan film bez pravih likova koji sve vreme obigrava oko nekih tobož bitnih životnih dilema i pitanja seksualnog identiteta da bi na kraju ponudio menage a trois kao odgovor. Tja.

Barney's Version zato predstavlja pravi protivotrov za filmove kao što je gore pomenuti. Jednostavna priča o Barniju (odlični Paul Giamatti) i o njegovom životu koga su obeležile tri burne veze od kojih je samo jedna bila istinska ljubav i to ona za čitav život. Ovo je film koga slobodno mogu da preporučim svim ljubiteljima Woodyja Allena, iako sličnosti biva sve manje i manje kako film ide ka kraju i iz jedne šarmantne gorko-slatke dramedije prelazi u čistu dramu. Likovi su svi odreda zanimljivi, a posebno je dobar Giamatti (nezasluženo nenominovan za Oskara) kao vudialenovski Barni čija je životna priča i smešna i patetična i dirljiva u isti mah, Dustin Hoffman je odličan kao njegov otac i bivši policajac koji priča šta god mu je na pameti (pogotovo kad popije), Rosamund Pike je iznenađenje obzirom da je do sada imala uglavnom zaboravljive uloge, a čak je i Minnie Driver ostvarila zanimljivu mada pomalo kliše ulogu jevrejske mlade iz pakla. Uz pregršt pamtljivih scena, detalja i replika (koje sad neću navoditi da vam ne bih nešto spojlovao) "Barnijeva verzija" je veoma prijatno iznenađenje na ovom Festu.

Haevnen u originalu, odnosno "In a Better World" u međunarodnom prepevu koji nema veze s originalnim nazivom (Osveta) je najnoviji i Oskarom (za strani film) upravo nagrađeni film Susanne Bier. Moram da priznam da je meni "Posle venčanja" i dalje najbolji njen film (recenzija), ali je Susanne Bier i ovim filmom potvrdila da ne samo što je u samom vrhu evropskih reditelja/ki već i da je istinski majstor za filmove koji zvuče kao još jedna porodična drama i da od na prvi pogled jedne generičke premise ume da napravi moćan film. Režija je očekivano odlična dok se scenario bavi temom nasilja kao nečega što rađa novo nasilje odnosno predstavlja nužno zlo. Junaci su obični ljudi: dva dečaka koji se upoznaju i postaju najbolji drugovi. Kristian se doselio u gradić sa ocem i pun je besa, dok je Elias povučen dečak koga maltretiraju u školi. Njihovo prijateljstvo u jednom trenutku pomalo podseća na varijaciju priče iz "Let the Right One In" (samo bez vampira), ali Bier ipak ide u jednom drugom pravcu i dobar deo fokusa stavlja na Eliasovog oca Antona čija je priča možda i najinteresantnija budući da i sam, nezavisno od dečaka, biva iniciran u zamršeni krug nasilja i osvete. Doduše, Bier je, kao i u prethodnim filmovima, optimistična, jer ma koliko da izlaže sopstvene junake životnim lomovima i iskušenjima na kraju im uvek pruža ruku spasa. U ovom slučaju ipak bi se mogla zameriti prevelika urednost u načinu na koji su se kockice na kraju složile što pomalo ruši dotadašnju ubedljivost. I pored te zamerke film je vredan preporuke.

Biutiful je najnoviji film Alejandra Gonzalesa Inarritua. Ukoliko ste gledali bar jedan od njegova tri prethodna filma znate šta otprilike možete da očekujete. Inarritua zanimaju potresne i mučne ljudske priče nakon kojih vam bude drago zbog sopstvene sudbine kakva god da je, a čim možete da stignete na Fest i pogledate film znači da je sigurno bolja od one Inarrituovih junaka. Glavna razlika u odnosu na "Pasji život", "21 gram" i "Babel" je što se reditelj ovde konačno fokusirao na jednu priču učinivši je time ubedljivijom, pošto nam više ne smetaju ti kod njega prečesto upadljivi dramaturški šavovi kao u prethodnim filmovima. Javier Bardem (zasluženo nominovan za Oskara) igra Uxbala koji ima dvoje dece (5 i 10 godina), klinički ludu bivšu ženu, mrtvog oca koga nikad nije upoznao, pizdu od brata, posao koji se kreće u vrlo sivoj zoni, dar komunikacije s mrtvima i još oko dva meseca života pošto je upravo saznao da umire od raka. Uxbalov dar (prokletstvo?) ne igra toliko veliku ulogu već je tu više da na simboličkom nivou potcrta njegovu potrebu da izmiri sve račune pred sopstvenu smrt. Većina američkih filmova na slične teme ima za glavnog junaka osobu koja pošto sazna da umire odlučuje se da tih nekoliko mesecai istinski proživi, možda doživi i neku avanturu, pa da na kraju skoro poželite da i vama doktor kaže kako imate rak u horoskopu! Inarritu, pak, vodi svog junaka kroz dva meseca muka gde se nova iskušenja i tragedije samo ređaju što na neki način predstavlja svojevrsno čistilište za Uxbala koji mora da se bori sve do poslednjeg trenutka kada će pronaći mir.

U nedelju ću postovati treći i poslednji deo, a nakon toga i zasebnu kritiku za "Poslednji cirkus"...

Počeo novi Fest, za većinu u petak, za mene i još neke u četvrtak, odnosno još ranije ako uračunam i sve one filmove na Festu koje sam pogledao mesecima pre. Da sumiram ova četiri dana...

Coriolanus je ostao nepogledan. Sačekala nas je vest kako Ralph Fiennes ne želi da novinari gledaju film u maloj sali tako da je premešten za petak u devet ujutro što sam ja uredno prespavao. Umesto toga pušten nam je 127 Hours, pa sam ga tako neplanirano reprizirao u bioskopu. Na drugo gledanje bio mi je jednako zanimljiv kao i na prvo, fantastično režirana i glumljena (skoro pa) monodrama koja se ne može pohvaliti previše složenom pričom ali ipak ima svoju poentu. Čujem da je i kod nas bilo padanja u nesvest na izvesnu scenu što me čudi obzirom da nije previše ekstremna, ali možda je to stvar konteksta, iznenađenja ili naprosto sjajne ideje Dannya Boylea da bolu podari zvuk, čak je i meni bilo malko neprijatno.

The Adjustment Bureau je kod nas preveden kao "Agenti sudbine" i u pitanju je još jedna ekranizacija Philipa K. Dicka odnosno jedne njegove priče koju nisam čitao. Ono što je ovde pozitivno se dalo naslutiti već na osnovu trejlera i opisa filma a to je odličan koncept koji je izuzetno zahvalan za paranoični SF triler, ali umesto toga smo dobili romantičnu dramu sa primesama naučne fantastike i trilera. To nije nešto rđavo samo po sebi i ovaj film je mogao da bude nešto nalik na fenomenalni "Miracle Mile", ali je problem u tome što ni taj krajnji koncept, po kome ljubav (i to ona na prvi pogled a sudbinska) uspeva da pobedi nešto nalik na 'božanski dizajn' koji kroji čitav svet, nije najpametnije i najubedljivije realizovan. Drugi veliki plus tj. plusevi filma su glavni glumci - Matt Damon i njegov dečački šarm i Emily Blunt kojoj nije teško da glumi devojku u koju je lako zaljubiti se na prvi pogled, a tu je i (neiskorišćeni) Terence Stamp kao pretnja iz drugog plana. I to je to. Režija je na nivou slabog TV filma, muzika je šizofrena (ali to nije ona dobra, dikovska šizofrenija), scenario je traljav uz loše utkana objašnjenja za mehanizme po kojima rade 'krojači sudbina' (za razliku od onih iz "Grada tame" ovi imaju emocije, iako dele njihov strah od vode), dok je pojava lika tzv. 'magičnog crnca' (zar nije Morgan Freeman stavio tačku na ovo ulogom Boga?) tu samo kako bi se scenaristi lakše izvukli.

I to je bilo to za prvi dan Festa, zagrevanje...

Crime d'amour odnosno "Zločin iz ljubavi" je poslednji film Alaina Corneaua. Solidan triler koji pati od ne previše zanimljive režije i toga što je relativno predvidiv. Međutim, ovo drugo i nije samo po sebi zamerka, pošto kad nakon intrigantnog uvoda (koji se može opisati kao Kristin Scott Thomas vs. Ludivine Sagnier) karte budu bačene na sto - ono što sledi je dovoljno zanimljivo, čak i ako pretpostavljate kako mora da se završi. Opsesivni umovi su interesantni za analizu a naročito opsesivni ženski umovi.

Armadillo ("Oklopnik") je zanimljiv dokumentarac o danskim vojnicima u Avganistanu koji nudi jedan sirov komad života (i smrti), koji je opet malčice garniran zbog krajnjeg utiska a nakon sat i po vremena dovodi do zasićenja. Neke montažne intervencije su efektne kao što je rez sa eksplozije u video-igri na eksploziju u stvarnosti, dok se u drugim slučajevima oseća napor da se od dokumentarne strukture načini nešto 'više od života'. Prikaz monotonije vojničkog života je možda i previše efektan, pa se ona prenosi i na gledaoca, ali su zato scene na terenu napete čak i kada se ništa konkretno ne dešava. što se tiče nekog ozbiljnijeg preispitivanja politike ratovanja na Bliskom istoku toga ovde nema, odnosno nije stvar u tome da se pitanja zaobilaze već da na njih nema ko da odgovori, pošto svi razmišljaju samo kako da prežive. I pored svih primedbi, vredi pogledati.

Balade triste de trompeta ili "Poslednji cirkus" je najnoviji film Alexa de la Iglesie i najbolji je film na ovom Festu iako je on tek počeo. Naprosto, ne verujem da ću na festivalu pogledati film koji će me ovoliko oduševiti a "Poslednji cirkus" je već sad i prvi ozbiljni kandidat za film godine. O ovom filmu će nešto detaljnije napisati u posebnom tekstu. Zaslužio je!

Dan treći...

Route Irish ("Irska ruta") je novi film Kena Loacha. Čak i da ne znate o čemu se radi logično je pretpostaviti da je Loach snimio društveno-angažovan film (kao i uvek) u kome se ovaj put obračunava sa  kapitalistima koji ekploatišu situaciju u Iraku nakon sukoba. Problem je u tome što Loach zarad didaktike dopušta neka usiljena scenaristička rešenja, ali mu ipak pomaže dobar glavni glumac u ulozi bivšeg vojnika usijane glave koji pokušava da rasvetli smrt svog najboljeg prijatelja. Šteta što Loach nije bio suptilniji, pošto je agenda u dobroj meri pojela obećavajuću ličnu dramu.

Bal ("Med") je turski film koji je dobio Zlatnog Medveda u Berlinu i generalno pozitivne kritike i u pitanju je jedan od tipično festivalskih filmova u najboljem i najgorem smislu reči. Na nivou sinopsisa "Med" ne zvuči toliko loše - glavni junak je dečak Jusuf i čitav film je podređen njegovoj perspektivi i s akcentom na trivijalne detalje koji odraslima promiču a detetu su izuzetno bitni. U jednom trenutku dečak se mora suočiti i sa smrću... Ovo je film zanimljivih momenata koji je kao celina smrtno dosadan. Moguće je pratiti film i misliti na 50 drugih stvari a da se ništa bitno ne propusti. Znam da ovo zvuči arogantno, ali samo pokušavam da približim sopstveno iskustvo. Klinac je simpatičan i dobro glumi, sam koncept nije loš i završna scena je dobra, ali ovo je jedan od onih filmova koji ne bih pogledao nigde sem na nekom festivalu niti bih ga tek tako nekom preporučio.

Nakon toga sam odlučio da se odmorim od Festa pa sam otišao u KC Grad na Pesničenje (da, znam da ovo zvuči sumanuto), a to je već priča za sebe... (vredelo je zbog izvesne zbirčice koju sam na licu mesta pročitao kako bih skrenuo sebi pažnju sa live pesnika i preživeo veče...)

Četvrti dan sam ostao kod kuće budući da sam filmove na press repertoaru ili već gledao ili me ne zanimaju previše, ali sam zato sebe počastio jednim filmom sa repertoara, dakle, Home Fest...

Drugi život ili "Hereafter" u originalu je najnoviji film Clinta Eastwooda koji se (opet) bavi pitanjima vere, suočavanja sa smrću i sličnim temama koje logično zaokupljuju čoveka od 80 godina (iako u sjajnoj formi). U "Million Dollar Baby" Eastwood je bio prilično mračan nudeći nam smrt kao jedini odgovor u nekim slučajevima. Taj film bi se mogao opisati kao film o krizi vere. Nakon njega je usledio "Gran Torino" - film o mirenju sa fizičkom smrću u kome je upokojio sopstvenu ostarelu ikonu akcionog junaka. U "Drugom životu" Eastwood je postao nešto vedriji u smislu da je dopustio da postoji i 'nešto više' i snimio film koji govori o čovekovoj potrebi da u nešto (bilo šta) veruje. "Drugi život" nije jedan od najboljih Eastwoodovih filmova, ali je zanimljiv za pogledati, iako struktura od tri priče koje se naizmenično smenjuju (da bi se na kraju, logično, spojile) opterećuje film koji bi možda bolje funkcionisao u tradicionalnijem formatu. Oni najveći fanovi će možda tu pronaći i nešto što je meni promaklo...

Toliko za sada.