milosh

Poslednji roman koji sam pročitao u 2009. ispostavilo se bio je i najbolji. SPIN sam pročitao nakon brojnih preporuka od ljudi koji čitaju i poznaju SF, ali sam izbegao bilo kakve natuknice u vezi toga o čemu se u romanu konkretno radi, već sam skočio, glatko zaplivao kroz 450 stranica pejperbeka i uživao u svakom zamahu stranice. Dakle, kome je dovoljna preporuka da se radi o odličnom romanu koji efikasno prevazilazi dati žanr, te može biti zanimljiv i onima koji ne prate tako pomno SF scenu, taj može da smesta prekine čitanje (bloga) i da smesta otpočne čitanje (romana). Za one radoznalije, evo još par reči...

SPIN se može okarakterisati kao hard SF, ali neka to ne uplaši one koji nisu baš tako dobri sa fizikom, astronomijom, astrofizikom i sl. pošto Wilson ne insistira na nauci u smislu u kome ona postaje samodovoljna, već je nauka, mada sveprisutna, sasvim razumljiva i protkana je kroz roman u razumnim porcijama, onoliko koliko je to potrebno za zaplet. Ono što izdvaja SPIN od mnogih sličnih dela je Wilsonova kosmologija u kojoj su gibanja i procesi koji potresaju čitav Univerzum povezani sa ništa manje bitnim lomovima u granicama koje omeđuju mikrouniverzume ljudskih veza.

Zajednička nit koja povezuje ta dva plana (individualni i kosmički) je vreme. Wilson je elegantno izbegao da se dotakne toliko prežvakanog motiva putovanja kroz vreme, već je pošao od jedne donekle slične, u osnovi jednostavne, ali prilično zanimljive i potentne premise: Šta se dešava kada neko tj. nešto, iz razloga nedokučivim ljudskoj rasi, posegne u samo tkanje vremena i time izmeni naše mesto u Svemiru?

Jedne večeri nestale su zvezde. Međutim, ispostavlja se da su one ipak tu i da je Zemlja ta koja trpi promenu. I to drastičnu. Nepoznata i ljudskom oku nevidljiva vanzemaljska inteligencija opasala je Zemlju svojevrsnom membranom. Posledica intervencije je da vreme na Zemlji protiče usporeno u odnosu na ostatak Svemira. Nekoliko zemaljskih meseci postaje nekoliko desetina miliona svemirskih godina. Tako čovek konačno uspeva da iz svoje zrnce-peska-na-beskrajnoj-plaži perspektive dotakne večnost, i, nimalo čudno, ispostavlja se da ta „blizina vatre” većinu čovečanstva dovodi do paničnog straha od Apokalipse. Međutim, umesto (očekivane) globalne drame i spektakla Wilson nam već od prvih stranica predočava jednu intimniju perspektivu i predstavlja nam troje junaka koji će posvedočiti novom dobu i čiji će životi krenuti različitim putevima upravo kao posledica te velike promene.

Glavni junak i narator je Tajler, zlatna sredina uklještena i zarobljena između dva pola koja predstavljaju Džejson i Dajen (brat i sestra). U trenutku kada su zvezde „nestale“ sa neba njih troje su još deca, i to upravo u onom ključnom periodu odrastanja kada će načiniti prve korake ka onome što će biti njihove odrasle verzije. I upravo u tom trenutku njihova budućnost je nepovratno distorzirana tj. dovedena u ravan sa budućnošću čitave planete. Zanimljivo je, dakle, da Wilson počinje roman kao svojevrsnu coming of age priču i od početka insistira na međuljudskim vezama i uticaju koje imaju kako na mikro tako i na makro planu. Neostvarene ljubavi, prijateljstva do smrti, trenutno poremećeni ili trajno zatrovani porodični odnosi, veze koje predstavljaju tek privremene sublimacije ljudskih strahova... Wilson posmatra na koji način kako poremećaj tako i normalan protok vremena utiče na sve te krhke veze i kako ih izjeda ili gura u određenom pravcu, a to posmatranje obavlja kroz oči našeg naratora, čija pasivnost zapravo predstavlja jedini razuman odgovor u svetu rastrzanom između nauke i vere, između straha od koraka u nepoznatu budućnost i straha od toga da je jedina budućnost koja sledi neka varijanta biblijske Apokalipse.

Ta vrsta svojevrsne dihotomije oličena je kroz drugo dvoje junaka. Džejson se posvećuje nauci koja postaje svojevrsna surogat porodica za njega, a istraživački centar njegov novi dom. Njegova sestra Dajen, pak, priklanja se veri kao odgovoru na društvo bez jasne budućnosti koje polako klizi ka anarhiji i haosu. Pa ipak, Wilson ne dozvoljava svojim junacima da se srozaju na klišee. Umesto pukog svođenja na „muški“ odnosno „ženski“ princip koji bi simbolisali okrenutost raciu odnosno iracionalnom, Wilson ovu dihotomiju prizemljuje na nivou individua i ugrađuje je kao sastavni deo lične istorije sopstvenih junaka. Slagali se ili ne sa njihovim odlukama, vi im verujete.

Puno toga bi se još moglo reći o načinu na koji Wilson ovde tretira pojedine SF motive i kako ih uvodi u zaplet i nadograđuje na osnovnu premisu, ali detaljnija analiza bi donekle pokvarila užitak u čitanju. SPIN se može čitati kao romansirana sociološka studija koja ukazuje na načine na koje se društvo nosi sa globalnim promenama; kao uzbudljiva SF priča koja se dotiče krajnjih granica u razumevanju istinski tuđinske inteligencije i načina na koji bi ti pretpostavljeni drugi razumeli nas ljude; kao pripovest o vremenu koje sve uništava, ali koje istovremeno daje ljudima priliku da toliko toga ostvare; ali, i kao jedna dirljiva ljubavna priča.

Robert Charles Wilson je 2005. za SPIN dobio nagradu Hugo za najbolji SF roman. Dve godine kasnije objavio je AXIS, jedan od dva planirana nastavka. AXIS je prvi roman koji sam počeo da čitam u 2010. Univerzum je isti, ali likovi su novi i staze koje se pred njima pružaju drugačije. Videćemo kuda vode...

Dobro ovo zvuči.

evo je jedna odlična kritika spina napisana pre skoro dve godine (što je još jedan dokaz da ja večito kasnim u svemu :)): http://art-anima.com/blog/?p=7

meni se svidja sta ti pises iako ne volim sf

@anoniman/na
hvala, trudim se :)